У Блајбургу су убијене најгоре убице, којима би, и у условима фер суђења, припадале казне вешања или стрељања. Тачка? Није
Покушавајући да капиталише на још недовољно разјашњеном периоду историје, званична Хрватска годинама тврди да једина зна шта се тачно догодило на блајбуршком пољу маја 1945: десеци хиљада су пали као „жртве партизанске освете”.
Обрачун с усташама, четницима, љотићевцима, домобранима, Козацима и једним бројем чланова њихових породица – који су се предали Британцима, а они их разоружане вратили партизанима – дуго је био врхунски скривана тајна комунистичког режима. Слом Југославије разбио је табу, а хрватским националистима послужио као повод да се усташе представе као невине жртве које су стрељане на аустријском пољу или су касније страдале у маршевима данас познатим као „Крижни пут”.
Одмах пошто је Фрањо Туђман изјавио да је Независна Држава Хрватска била израз „повијесне воље хрватског народа”, „блајбуршка трагедија, једна од највећих у повијести хрватског народа”, уврштена је 1990. у календар државних спомендана. Сабор је читаву деценију био покровитељ 15. маја, социјалдемократе су то укинуле 2012, а повратком ХДЗ-а на власт покровитељство је враћено Сабору.
Док је Хрватска и ове године пропустила да обележи Дан победе у Другом светском рату, мисе задушнице „невиним жртвама” Блајбурга служене су у 189 хрватских католичких жупа по свету. Организатори из Почасног блајбуршког вода (ПБВ) одлучили су да се главне комеморације сарадницима Трећег Рајха одрже у Блајбургу, на загребачком гробљу Мирогој и у катедралној Цркви Срца Исусова у Сарајеву.
Прва је била скромна, пошто су аустријске власти због пандемије отказале обљетницу која већ годинама, због низа инцидената, изазива негативне реакције јавности, па је закон о забрањеним симболима морао да буде проширен и на ознаке из времена НДХ.
У Загребу је Сабор минутом ћутања одао почаст жртвама комунистичког режима, а венац на Мирогоју положио је председник Сабора Гордан Јандроковић, исти који је одбио да Сабор буде покровитељ обележавања 75. годишњице битке на Сутјесци.
Председник Зоран Милановић, који је у последње време у неколико прилика показао антифашистичко расположење, отишао је у Тезно да изрази сућут, али је поводом Блајбурга рекао да се „Хрватска у неким стварима не треба срамотити”. Бивши председник Иво Јосиповић међу реткима је најдиректније оценио да није реч о одавању почасти жртвама, већ о „бесрамној манипулацији”.
Премијер Андреј Пленковић, који никада није био у Блајбургу, положио је венац код заједничке гробнице поред цркве у Мацљу и подсетио на страшне комунистичке злочине, убиства људи без суђења, прогон Католичке цркве, неистомишљеника и класних непријатеља, као и на политички монтиран процес против кардинала Алојзија Степинца.
Као и поводом миса које се у Загребу годинама служе за усташког вођу Анту Павелића, који је успео да умакне из Блајбурга, званични пијетет према „свим невиним жртвама мучки убијеним пре 75 година” изазвао је бурна реаговања антифашиста. Посебно је иритирала миса у Сарајеву, коју је служио врхбосански надбискуп кардинал Винко Пуљић.
Светски јеврејски конгрес је „огорчен”. Ефраим Зуроф из Центра „Симон Визентал” је поручио да је „држати мису за масовне убице Срба, Јевреја, Рома и других ужасна ствар”. „То нису људи који заслужују да их се присећа, да се за њих моли.” Реаговала је и Европска унија, која је већ опомињала Загреб због покушаја ревизије историје и све чешће појаве глорификације усташтва.
Сем лидера ХДЗ БиХ, који је присуствовао комеморацији у Мостару, мису су осудила сва тројица чланова Председништва БиХ. Амбасада САД у БиХ позвала је организаторе да се суздрже од „повијесног ревизионизма и ретроградне реторике”.
Кардинал Пуљић, извештавало се, био је „изненађен” кад је чуо поруку митрополита дабробосанског Хризостома: „Врата било какве наше сарадње с Католичком црквом су затворена!”
Сарајево је, према примислима из Загреба, требало да покаже мултикултуралност, поштовање и толеранцију. Уместо тога, град који памти усташку страховладу исказао је – отпор.
Револтирано Сарајево осветлало је образ не допуштајући да хрватске власти у Босну извозе политику која нема снаге и воље да раскрсти с усташијом. Антифашисти, њих око 5.000, огорчено су, али мирно, шетали Улицом Маршала Тита од Маријин-Двора до „Вечне ватре” у центру града певајући партизанску „Бела, ћао” и новију песму „Вратиће се Валтер”.
Миси у катедрали присуствовало је само 20 позваних, међу њима амбасадор Хрватске у БиХ. Кардинал Пуљић је подстио на писмо које је поводом 50. годишњице завршетка Другог светског рата упутила Хрватска бискупска конференција: „Појединачне и особито масовне ликвидације без икаква суда и доказа кривње увијек су и посвуда тешки злочини пред Богом и пред људима”. Вешто комбинујући помиритељство с аболирањем жртава Блајбурга, говорио је и о сећању на све који су страдали широм Југославије.
Битка за историју као да нема краја. Партизани су деценијама касније признали освету према колаборационистима нациста, али савремени антифашисти и данас одбијају хрватски историјски ревизионизам, који догађаје у Блајбургу проглашава врстом геноцида над Хрватима и користи их за негацију усташких злочина.
У Блајбургу су убијене најгоре убице, којима би, и у условима фер суђења, припадале казне вешања или стрељања. Тачка? Није.
„Пси лају, а караване пролазе”, тим речима је сарајевско антифашистичко „дизање буке” описао челник Почасног блајбуршког вода. Што и не би. Иза њега стоји хрватска званична политика, која исказивањем пијетета према „комунистичким жртвама” директно велича усташе и њихове сараднике из Католичке цркве.
Бошко Јакшић/Политика