Пресмрђели су

Литија у Никшићу на дан Светог Василија Острошког била је каписла у бурету барута свашточињства црногорског режима.

Пресмрђели су
протојереј Јован Пламенац(фото: Лола Ђорђевић)

Већ сам мајмунлук са актуелном пандемојом страха, у Црној Гори значајно је долио барут у то буре. Овдашњи тридеценијски режим, као и онда када је НАТО корал Косово признао за државу или када је промовисао педерлук улицама Подгорице и Будве, до балчака сервилно, послужио је шпекулацији глобалиста са болешћу ковид-19, који су Планету ставили у кавез.

Његовој алавости није била довољна финансијска и друга помоћ која је Црној Гори пристигла у функцији одбране од ове болести, која је прошла као што у овдашњој клептократији пролазе и инвенстиције, кроз призму „а ђе сам ту ја“, па је, у општој суспензији више закона, па и самог Устава, као бенефит од ковид-19 видио добру прилику за коначни обрачун са Црквом, који је прегалачки започео идиотским Законом о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.

Безлично, политизовано Национално координационо тијело за заразне болести стискало је живот Цркве као менгелама, па никако да му је довољно.

Навалило се на Цркву као ципелом на опушак, па утрљава, утрљава… А народ, и не само онај који је у Цркви – трпи. Трпи не толико зато што је трпељив колико зато што су га на трпљење све то вријеме позивали они који воде земаљски дио Цркве у Црној Гори. Али, „народна трпила имају своју границу“, како ми у једном интервјуу, поодавно, рече митрополит Амфилохије.

Персоне објесног режима сасвим су изгубиле осјећај за достојанство народа којим владају, па и за његове елементарне животне потребе. Уваљале су се у своја богатства и престиже као свиње у блато. Оно што је народу свето њима је на поспрдицу. Они имају свога бога – Новац.

Светог Василија Острошког у Црној Гори народ доживљава као дораменика самоме Богу, па и кад не зна за Бога зна за светог Василија. Објесном режиму то ништа не значи и није имао памети да ослушне пулс народа. Световасилијевска литија елементарна је животна потреба Никшићана. Режимски пуноглавци то не разумију. И ударили су на свештенике и народ који чине Цркву. Ударили су на владику Јоаникија. Својим мозговима које држе у новчаницима нијесу схватили да су се залетјели на громаду, на стијену у коју су ударили као главом у зид. Ту стијену нијесу ни окрзнули; само су је уздигли међу стијенама овог и прошлих времена: у црногорском и читавом српском народу, у Цркви, па и пред самим Богом.

Владика Јоаникије је из тог нељудског напада на њега изашао као велики побједник. Па да га сада и живога одеру, све уз директни пренос Телевизије Црне Горе уз наслађивање њених коментатора, он је побиједио!

Обрачун са Црквом чело у чело препунио је мјешину гријеха црногорског режима према народу којим тако осионо влада. Она је већ била крцата корупцијом, све већим социјалним раслојавањем, шверцом широког спектра под окриљем режима=Државе, уобичајеним убиствима, лоповском приватизацијом државних предузећа која је за посљедицу имала не само остављање радника без посла него и економску зависност од глобалистичког Запада, загађењем школства и јавности глобалистичком идеологијом која задире и у саму природу полности човјека, насиљем над историографијом, језиком, те националном припадношћу и исповиједањем вјере српског народа…

Оном дијелу црногорског народа који није на њиховим јаслама, па и оном који јесте а држи до „два прста образа“, овај режим је пресмрдио.

Питање је да ли ће више бити могуће општи бунт против насиља црногорског режима над великим дијелом црногорског народа који има достојанства, части и поштења да не саучествује у његовом безакоњу и богоборству урамити у мирне литије за одбрану светиња. Угроженост православних светиња у Црној Гори од режима круна је тегобе не само овдашњег православног народа, него и свег оног који има у себи поштења и осјећаја за правду. Али, под том круном још много је тегобе…

Јован Пламенац/ИН4С

Коментари: