Колико мало фали да испод танког леда америчке демократије, избије муљ засићен насиљем, тиранијом и расним разликама.
Прије само 60-ак година, кројачица по занимању и велики борац за људска права Роза Паркс, је одбила да уступи мјесто у аутобусу бијелцима који су стајали, пошто су у „колијевци модерне демократије“ и сједишта била обојена. Тим чином је прекројила расизам у јавном превозу и почела да шије ново рухо Америке, без црно-бијелих нијанси. Међутим, та мочвара пуна расне сегрегације до данас није исушена. Она је остала насеобина бијелих, црних и оних између, смеђих.
Дубока држава, како се данас то воли казати, у чијим дубинама, у густој тмини, почивају милиони америчких старосједјеоца, убијени од ондашњих „Милосрдних анђела“. Ал’ „Што се грбо роди, вријеме не исправи“- како рече Валтазар Богишић, прилагођавајући Катоново правило црногорским племенима. Данас потомци аутохтоног америчког живља таворе изоловани у биједним остацима некада њихове земље, резерватима, сведени на ендемску врсту. С друге стране, творац људских резервата је увијек позван да другима држи слово о демократији и људским правима, посебно Србији, која је још 1835. године Сретењским уставом забранила ропство, прописујући да: „Како роб ступи на Србску земљу, од онога часа постаје слободним, или га ко довео у Сербију, или сам у њу побегао.“
Црнци су престали бити робови Тринаестим амандманом, а бијелци постали сужњи који робују мишљу да су супериорнији од ових првих, што се најбоље види у њујоршким метроима, када се унутар исте класе сукобљавају ове двије расе. Потомци робова и њихових власника. У почетку свака бенигна свађа, опет око мјеста за сједење, завршава се борбом Сјевера и Југа. Како свака акција има реакцију по Њутну, јавио се расизам и против бијеле расе, па је актуелна ситуација послужила многима да се на бруталан начин свете „бијелом“ народу у полицијским униформама. Има и оних који су одмазду према бијелцима видјели у пустошењу продавница бијеле технике.
Задављење Џорџа Флојда на асфалту Минеаполиса од стране монструозног униформисаног лица, само је распламсало старе духове Дивљег запада и за пар дана најмоћнију свјетску силу учинило најнестабилнијом земљом на планети. Бацило на кољена. Та иста кољена која су немилосрдно угасила један живот. Разуларена гомила која попут најезде скакаваца неселективно пустоши све што јој се нађе пред пут, “Амерички сан“ је претворила у кошмар и свим европским сањарима показала: „Споља Катон, унутра Нерон“, или у нашем слободном преводу: „споља гладац, изнутра јадац. Хладнокрвно убиство, забиљежено објективом камере је на микро-плану илустровало однос САД-а на макро-плану, тј. према остатку свијета. Кољеном америчке државе, прекинут је доток ваздуха у прошлости многим државама. Агонални издисај-ропац: „Не могу да дишем“, одјекивао је у релативно скоријој историји из Републике Српске, Југославије, Авганистана, Ирака, Либије… Само је мало ко хтио да начуљи уши и да прими ту С.О.С. информацију. Нажалост, вапај за ваздухом чуће се и убудуће гдје год буде насилно закорачила сада свима ноторна америчка демократија. Њихова демократија је демократија, таман онолико колико је милосрдни анђео, анђео.
Коста Ненезић/ИН4С