О. Јован Пламенац: Синдикат Управе полиције – која фора!

На саопштење Синдиката Управе полиције након мог текста „Снимајте им зенице, длачице у уху…“, који је објавио портал Ин4С 19. јуна, нијесам одмах одговорио. Очекивао сам шлагворт који ће ми пружити догађаји који слиједе. И стигао је брзо.

О. Јован Пламенац: Синдикат Управе полиције – која фора!

Већ 24. јуна видјели смо како голоруки народ линчује „часне и поштене“ (како их је назвао Синдикат) до зуба наоружане полицајце. Очито, „позив на линч полицајаца“, како су мој текст означиле Ђукановићеве подрепне муве из порталâ Аналитика, Антена М, Стандард, ЦДМ, и других режимских медија: ТВ Црна Гора, Побједа…, дао је плода. До сада сам мислио да сам само један из мноштва новинара и један из мноштва свештеника, а сада видим да сам – тенковска јединица (како би то рекао покојни Зоран Богавац).

Моћнији сам од основних државних тужилаштава у Котору и Бару, који у мојем тексту нијесу нашли кривичног дјела, такође и од црногорског Омбудсмана, којег је у помоћ призвао јадни и слуђени Синдикат који није укапирао да та институца постоји да би штитила грађане, па и од полиције, а не полицију од грађана, па ти грађани били новинари или свештеници.

Озбиљно збуњени Синдикат, јадајући се, с осјећајем да насрће на мене као на вјетрењачу, свјестан да ми тужилаштво и судство не могу ништа, правду узима у своје руке, пресуђује ми и разрезује казну: став 1 члана 370 Кривичног закона – затвор од шест мјесеци до пет година. Молим Синдикат, кад мало дође себи, да ми одреди дужину робије, јер овај опсег је велики, да бих могао да планирам своју будућност јер се она, по људској природи, веома скратила.

Сужене свијести, као да је пред стрјељачким стројем, Синдикат се позива и на члан 398 (претпостављам истог Закона) и кажњава ме „новчаном казном до једне године“. Трудим се да укапирам што то значи, али не успијевам. Видим само да треба да дам неке паре. Зато опет молим Синдикат, да бих видио ђе сам финансијски, да ми каже колико новца треба да издвојим и да ми да инструкције: коме да уплатим, на који рачун, да ли морам да извршим уплату одједном и да ли то може да буде при истеку тог рока, или имам право на исплату новчане казне у мјесечним ратама, током те једне године? Унапријед хвала.

Синдикат, мојим текстом сатјеран у ћошак, немајући више оступнице, вапијући, призива у помоћ све НВО, заштитнике људских права, медије, политичаре, професоре Универзитета, јавне личности, критичаре, Агенцију за електронске медије, удружења новинара, Синдикат медија Црне Горе… Куку, што им учињех. А, вјерујте ми људи, нијесам имао ту намјеру. Само сам хтио, као пастир Христов, слободан човјек, неуцијењен, и новинар нескривених намјера, да допринесем заштити народа од бахатости црногорске полиције. Не можемо да уђемо у цркве, да изађемо на литије… а да сваког од нас не сниме. Те снимке послије користе активисти Демократске партије социјалиста и послодавци који су у њеном ропству да пријете људима које су на њима видјели и да их уцјењују. Кад полицајце, посебно обучене, али и аматере, ставе у скафандере, оките их шок бомбама и патронима сузавца, и тутну им у руке дуге цијеви, ови поживотиње. Препун је интернет снимака како нас туку док их „линчујемо“. Показује се, нијесу у тим кордонима сви бесловесни. Неће сви они на рођаке, сусједе, суграђане… силом коју им дају прописи и опрема. Ипак, само мали број њих то јавно неће.

Полиција је гломазно тијело. Ту је сијасет службеника, инспектора, саобраћајних полицајаца… који су ту по Закону о радном односу. Они су ту па јесу, био на власти Ђукановић или неко нормалан. Али ту је и не мало оних који су на служби богоборном и народоборном режиму Мила Ђукановића. Они дају полицији својство алатке овом режиму. Ту су гдје су или својим срцем или по нужди. У пракси, нема разлике – они раде прљави посао чувара режима. Сваки човјек свемир је за себе. Тако и међу овим чуварима режима има оних који мисле да раде посао који је у реду, да „Богу службу приносе“, али и оних који су у финансијским невољама као у менгелама, и оних који немају храбрости да изађу из тог пакла у којем живе.

Прича о часним полицајцима, па и нас свештеникâ, завођење је за Голеш планину. Наравно да огромну већину оних који раде у полицији, па и црногорској, чине поштени људи. Али полицајци који снимају народ, прате га, који су у кордонима, сви они полицајци који су својим дјелањем у служби режима Мила Ђукановића, морају да докажу – јавно – своје поштење. Јер, они раде нечастан посао!

Цвилећи као жаба у чељустима змије, Синдикат каже: „Данас се означавају полицајци, сјутра ће означавати сви оне који живе у Црној Гори а који се не изјашњавају србима!“ (Ја бих „србима“ написао са великим „С“; не из разлога поштовања нације којој припадам, него просто зато што нијесам неписмен.) Добро подсјећање: Заиста, има ли у Синдикату нас Срба, колико нас је у полицији? Кад смо већ тако доминантни и моћни…

Свакако да у полицији има Срба, не само које је Вељовић наслиједио, него и оних који долазе. Питање је, дакле, као и у читавој Црној Гори, не да ли има Срба, не ни колико их је, него – ко смије то да не сакрије пред бруталношћу преумљења Црногораца које већ неко вријеме спроводи режим Мила Ђукановића, апсолутног господара Црне Горе који је и сам преумио.

У вријеме друга Тита сваки полицајац позорник мислио је да је власт. Тако је функционисао друштвени систем. Као и сви штакори, навикли су да дјелају у мраку. Континуитет те представе добрим дјелом остао је до данас. Полицијска снимања, праћења људи у стопу, мјеру моје трпељивости препунила су у недјељу Свих Светих, када су њих четворица полицајаца, аутомобилом без регистарских таблица, дошли на Велики Пијесак и кружећи около као хијене снимили сваког ко је дошао на славу цркве при којој сам свештеник, на којој је Литургију служио митрополит Амфилохије. То није био јавни скуп. Ушли су у нашу приватност својом осионошћу, надменошћу, осјећајем да им се све може. Увече су су дошли да снимају литију у Бару, у којој су углавном била дјеца.

Ја сам само упалио рефлектор. Синдикат је набио јастук на очи и крикнуо: Гаси свијетло!

Посао полиције, која је дио извршне власти, је да буде сервис грађанима и чувар јавног реда и мира, како је то предвиђено управним законима. У Црној Гори, држави изигране демократије, полиција је иституција чувара режима Мила Ђукановића, и њега лично. Полицију су таквом учинили они који се у њој питају, које је на руководећа мјеста довео режим. Ови људи тако су и сами постали дио корумпираног режима. Своје повјерљиве сараднике нашли су у људима којима су омогућили нелегални иметак и тако их увели у, у суштини, мафијашки систем и везали за њега, али и себе. Међу овим људима има њих који сада живе као располућена бића: својим срцем, предачким насљеђем, генетском честитошћу, не припадају овој баљезгарији, али – свезани су. Кидање тог конопа била би њихова огромна жртва. Још се не показује да је неко на њу спреман.

Од злоупотребе полиције од стране клептократског, криминогеног режима може нас сачувати само њена лустрација! И само то сам својим текстом тражио. А Синдикат на тај мој захтјев, тако нормалан, сквикнуо је импутирајући ми да сам позвао „да се врши прогон службених лица и њихових породица“, да се види ко су „чланови њихових породица“, што „представља класични тероризам“. А ја сам написао:

„Сазнајте им имена и њих објавите. Снимите тако и полицајце у кордонима. Објавите ко су, од кога су, одакле су… Потрудите се да сазнате њихово имовно стање, снимите њихове евентуално нелегално саграђене куће и објавите то. Пратите их као што они прате вас!“

Ипак, тужиоци у Котору и Бару читали су мој текст, а не овај који ми је дописао Синдикат.

Текст који ми је дописао Синдикат говори о његовом моралном лику. Тако прљаво, Синдикат ми импутира да сам позвао на прогон породица полицајаца који за рачун режима Мила Ђукановића малтретирају црногорски народ, пратећи га или млатећи. Да засоли, додаје: Како је могуће да то ради једно свештено лице. Па, што су криве њихове породице. У тим породицама можда расту дјеца која су понијела ђедов и прађедов ген честитог Црногорца, био он православан, муслиман, римокатолик…, тај ген који су њихови очеви, слуге Мила Ђукановића, запретале, као и сам Ђукановић.

Синдикат се у свом саопштењу обраћа и мени лично:

„За попа имамо поруку следеће садржине: Презиме Пламенац је, прије Вас, носило пуно часних и поштених црногораца који би се сада стиђели ваших недјела и изјава“.

(И „црногораца“ бих написао са великим „Ц“, из истог разлога као и „србима“. Такође, и „следеће“ написао бих „сљедеће“, ијекавски а не екавски.)

Ја не знам ко је, персонално, „Синдикат УП“. Саопштење поводом мог текста на порталу Ин4С нико није потписао. Не знам ко је то саопштење писао и зато је ово мој одговор „Синдикату“. Можда тај има презиме којим може да се поноси? А можда и не може?

Моје презиме, заиста, није лако носити. Ко нема велико презиме као ја не може ни да наслути која је то одговорност пред прецима, посебно када јавно наступате. И не може ни да претпостави колико је то бреме у Црној Гори препуној завидности и љубоморе. Пламенац је једно од највећих презимена не само у Црној Гори, у било којим њеним границама током историје, него и у „цијелом српству“, како је то прије једног вијека написао мој блиски рођак Јован Симонов Пламенац, министар просветних и црквених, па потом и унутрашњих дјела у црногорској Влади у вријеме Краља Николе I Петровића, потом предсједник црногорске Владе у егзилу, вођа Божићне побуне…, којег су убили комунисти и гроба му не знамо.

Моја духовност, национална припадност, родољубље, култура, језик, писмо темеље на мојим оцу Митру и ђеду Крсту, зеленашу из Гајете, чије име сам дао старијем сину и чији сам савременик, али и мојем прађеду Јовану чије име носим, првом намјеснику Метохије када је она припојена Црној Гори 1912, такође и на писаним дјелима мојих рођака: већ рекох Јована Симоновог, Рада Туровог (приређивач његових мемоара Јован Бојовић написао је да би се историја Црне Горе сасвим другачије писла да је његова мемоарска грађа раније била доступна историчарима), министра војног (чак 26 година) попа Илије, стратега Ослободилачких ратова 1876-78, за којег ми је академик Саво Скоко говорио да га сматра петим српским војводом, чија стратегија је предавана на Војној академи у Београду, и министра иностраних дјела у црногорској влади Петра (Лаба) Јошовог, који је у Бечу завршио истовремено ветеринарски и правни факултет, његовог сина Џона (Јована), професора на Оксфорду и једног од највећих интелектуалаца Европе 20. вијека (по ријечима чувеног Исаије Берлина), затим мог чукунђеда, оца попа Илије, протојереја Михаила, школованог у Трсту, црногорског дипломате, чије име сам дао млађем сину, па команданта „Батаљона смрти“ на Тарабошу Павла Ићовог, синовца попа Илије, митрополита Арсенија и његовог синовца архимандрита Саве (не Сава), неформалног министра спољних послова митрополита Петра I.

Када сам се оженио, био сам већ афирмисани новинар. Могао сам да останем у Београду, имао сам гдје да станујем, солидна примања… Али, хтио сам да ми се дјеца рађају у Црној Гори. Та одлука није била од разума, него из срца. И, моја породица живела је у монтажној кући у Вирпазару, са мојим оцем и мајком. Ту су ми дјеца одрасла, Богу хвала.

И сада одржавам имање у Бољевићима, имам и лијепу башту на црквеној земљи у Бару. Црногорска земља дубоко је у мојем бићу, генетски је волим, безмјерно.

Тим предачким геном, вјековима дубоко црногорским, данашњу државу Црну Гору доживљавам као подвалу. Ово није држава за коју су црногорску земљу својом крвљу натопили моји славни преци, и за коју бих то и ја урадио без трунке зазора. Ово је држава која је поробила земљу мојих предака, држава глобалистичког слуге и највећег непријатеља Црне Горе у њеној историји Мила Ђукановића. Овај непоменик и његов режим самопоистовјећују се са државом; сваки отпор режиму проглашавају нападом на државу. Нуман-паша Ћуприлић, Мехмед-паша Бушатлија… били мале маце при овом створу. Они су долазили, клали, палили и одлазили. Овај… да не кажем… поробио нас је одавде и убија црногорско достојанство „у продуженом трајању“. Подијелио нас је на истинске Црногорце, који чврсто стоје на раменима својих предака, и те његове квази-Црногорце којима је ген мутирао, на чијем кукавичлуку и лакомости, уз изборну крађу коју му омогућава позиција на којој је и његове глобалистичке газде, одржава своју власт.

Бољевићи су моје исходиште – из утробе моје мајке, и моја утока – ту ми је гроб, уз ђеда Крста, бабу Стану, оца Митра, мајку Добрилу и моје прво дијете Јелену.

И сада ове Ђукановићеве удворице из Синдиката Управе полиције, које немају људског достојанства ни да се потпишу, прозивају моје црногорство. Помислио бих да им је ту будалаштину неко подметну да је нијесу објавили на свом сајту.

Заиста, Ђукановићевим стратезима недостаје памети. Да су оћутали мој текст „Снимајте им зенице, длачице у уху…“ за три дана нико га се више не би сјећао. Али, у својој глупости, дигли су џеву преко својих медија и сами себи су отворили велики проблем. Отворили су проблем лустрације рада полиције. Онда се ту придодао Синдикат…

„Ради подсјећања морамо истаћи да МИ не служимо нити једном режиму нити појединцу јер смо ми професионалци и као такви ћемо дати све што је у нашој моћи да сачувамо грађане и Црну Гору од таквих и сличних вама“, каже Синдикат у свом саопштењу.

Људи тог Синдиката 2015, године осуђени су зато што су дио станова радника у полицији поклонили менанџменту. Не тако давно, на сајту Синдиката објављена је вијест да је Веселин Вељовић, директор Управе полиције МУП-а, дошавши код њих, подржао рад Синдиката УП. Иоле паметноме – доста. А што се тиче тврдње да ће дати све од себе да заштите Црну Гору (са којом се режим самопоистовјећује) од мене и Портала Ин4С, и таквих као што смо ми, од нас који тражимо лустрацију рада полиције и указујемо на непочинства режима – у то не сумљам.

О.Јован Пламенац/ИН4С

Коментари: