Андрић о прошлости која траје

Андрићев стваралачки сензибилитет наклоњен је темама историјске прошлости. Он сматра да је погрешно тражити смисао у безначајним, а привидно важним стварима које се дешавају око нас, него их треба тражити у оним наслагама које столећа стварају.

Андрић о прошлости која траје

У есеју „Разговори са Гојом” Андрић пише да треба „ослушкивати трагове колективних људских настојања кроз столећа и из њих одгонетнути, колико се може, смисао наше судбине”. Примајући Нобелову награду, он је изразио и мисао да је можда у „причањима, усменим и писменим, садржана и права историја човечанства и можда би се из њих могао наслутити, ако не и сазнати, смисао историје”.

У својим записима Андрић подсећа да га призори савременог живота не подстичу на стваралаштво. Он пише да опажа доста појединости, али да не осећа ни потребу ни способност да то стави на хартију. „Али зато ме све појединости које при томе запажам инспиришу за историјске призоре на којима радим у то време и који немају никакве непосредне везе са оним што гледам. И, напротив, кад читам верно и добро описане призоре из прошлости или их гледам на сликама, изазивају у мени одмах асоцијације; идеје, покрети, догађаји и призори из прошлости везују се чудним аналогијама са садашњицом.”

Садашњост без обележја прошлости је оскудна и неинспиративна, открива Андрић особености свог стваралачког поступка. Она је непотпуна и недовршена. Садашњост добија свој пуни смисао тек у сусрету с прошлошћу.

Андрић се у обликовању својих дела суочава са историјском прошлошћу као са непрегледним пољем ишчезлих догађаја. Та прошлост је тајновита и заводљива. Она отвара простор стваралачкој имагинацији, она охрабрује истраживачки дух. Њени трагови скривени су у тами векова. Андрић открива и осветљава њене разбацане остатке. Он се сусреће са знаменитим и историјских личностима. Он блиско комуницира са јунацима историје.

У свет минулих догађаја Андрић залази преко народних предања, књига, слика, историјских докумената. Он при томе користи турске, аустријске, венецијанске архиве. Одјеци вишевековних цивилизацијских и верских сучељавања и сукоба оставили су неизбрисиви траг на пожутелој архивској хартији. Ту су и трагови оне политичке моћи којој је време давно одузело све изгледе и сваки смисао.

Андрићево стваралаштво не залази у свет дневне политике, али су његова схватања о јединству историјског тока, о односима прошлости, садашњости и будућности и данас политички и друштвено релевантна и актуелна. То схватање супротстављено је оним политичким тенденцијама пониклим у крилу ауторитарних система да се историјска прошлост политички валоризује.

Ауторитарни системи, који поседују монопол политичке моћи, теже да овладају и историјском прошлошћу, да успоставе ново виђење историјских догађаја и личности, али и да садашњост и будућност супротставе прошлости. Та политика мења историјску сцену. Она даје нове оцене догађајима, неке уклања са историјске карте или релативизује њихов значај. Она мења исходе појединих збивања. Неке историјске личности предаје забораву. Та политика занемарује поједина културна и историјска знамења, творевине духовне културе. Из школских уџбеника и издавачких програма ишчезавају имена и дела значајних, а политички неподобних писаца. Потискују се обичаји и веровања. Мењају се имена улица.

Свака промена политичке гарнитуре или политичког система доводи до нове валоризације и историје и културно-духовног наслеђа. Прошлост ће бити заоденута у ново прикладно политичко рухо.

Политичка је фикција да се поједини догађаји могу избрисати. Да се прошлост може валоризовати и тада када се губе трагови историјске истине. Да се она може поништити у име обећане, а неоствариве светле будућности.

Прошлост је, међутим, уграђена у све сегменте садашњости, сматра Иво Андрић. Она је неодвојива од постојеће стварности.

И одиста, њу ћемо препознати у свим цивилизацијским и културним достигнућима. Она опстаје у схватањима људи, у њиховом понашању и деловању, у обичајима и веровањима.

Тековине стваралачког духа створене у прошлости обележавају културни идентитет народа, одређују видљивост једне културе у међународним релацијама, оне одређују и односе према културама других народа.

А културно наслеђе је и подстицајан чинилац у обнови и развоју савременог стваралаштва, упозориће на то и Т. С. Елиот и Е. Морен.

Одбацивањем делова историјске прошлости, запостављањем вредности цивилизацијског, културног и уметничког наслеђа долази до дисконтинуитета и озбиљног заостајања у културном развоју с далекосежним негативним друштвеним и политичким последицама. Нису потребна емпиријска истраживања да би се утврдило да је култура незаменљив чинилац у развоју политичке демократије, људских права и слобода и унапређења квалитета људског живота.

Иво Андрић визионарски сагледава целовитост историјског тока. Он види ону јединствену нит која повезује прошлост, садашњост и будућност.

Он пише: „Тако све чешће у садашњости видим прошлост, а у прошлости садашњост, све брже прелазим пут од једне до друге, све лакше из њих видим будућност, и све више ми и прошлост и садашњост и будућност постају један једини, бескрајни покрет живота.”

У Андрићевом делу дошло је до срећног сусрета стваралачке имагинације и истраживачког духа. Оно је посвећено темама историјске прошлости.

Прошлости која траје.

Др. Бранко Прњат/Политика

Коментари: