Библос

Почетак је треће недјеље октобра, која је увијек резервисана за годишњу скупштину UIM (Међународне спортске мотонаутичке федерације). У преводу, UIM је за мотонаутику што и ФИФА за фудбал.

Библос

Око 17:30 је. Сједим код куће и гледам ТВ. Осјећам благо узбуђење јер сјутра треба да путујем за Либан.
То је земља у статусу крхког мира. Иако дјелимично опорављена после компликованог петнаестогодишњег грађанског рата, под сталном је тензијом због сукоба Хезболаха, шиитске Либанске проиранске паравојне организације са сусједним Израелом.

Најозбиљнији сукоби после једномјесечног рата између Израела и Хезболаха, љета 2006, су се десили 2010. године. Не размишљам о томе.

Бејрут је домаћин поменуте скупштине а ја као предсједник Спортског мотонаутичког савеза Црне Горе, један од гостију-делегата.

Звони телефон:” Ти стижеш вечерас”? – пита ме Аљоша, спиритус мовенс нашег савеза, а по функцији генерални секретар.

Он је већ у Бејруту, јер је и врхунски такмичар, првак Европе у дисциплине free style, па је дио међународног тима за обуку младих.

“Не”, одговарам – “мој лет је резервисан за сјутра”…

После минут стиже мејл, а у прилогу електронска карта Београд – Бејрут за ту исту ноћ у 23:15.

Тајац па паника. Почиње најлуђих 4-5 сати…

Супруга и ја симултано зовемо туристичке агенције, аеродроме, распитујемо се за лет за Београд. Први и једини је, ако се добро сјећам, у 21:10. Од свих агенција добијамо исту информацију да тим летом технички није могуће, поред свих контрола и провјера, ухватити лет за Бејрут, па сугеришу да и не покушавам.

Ипак, увијек је најгори избор очајавати и не предузети ама баш ништа. Одлучујем да ту ноћ слетим у Београд по сваку цијену, па ако се не укрцам на авион за Бејрут, знаћу да сам покушао оно што је било могуће.

Успут обављамо сва могућа on-line чекирања да бих изгубио што мање времена на београдском аеродрому. Вријеме лети али ми је макар пртљаг већ два дана спакован. Крећем са супругом на аеродром.

На терминалу доживљавам још један хладан туш. Торба је превелика и мора да иде на траку.

С обзиром да немамо времена да се враћамо за Подгорицу да би препаковали робу у пртљаг подобне величине, схватам да од пута коначно нема ништа. Супруга срећом није мислила тако, па купујемо ђачку торбу на аеродромском киоску. Пуна је флуресцентних шара и има два спољна џепа од који је један, поуздано знам, за дрвене бојице.

На аеродромској клупи почиње “ревизија” садржаја велике торбе и препакивање.

Свака годишња скупштина се завршава гала вечером што подразумијева и посебан dress code, па сам понио два одијела, сако и панталоне обашка. Ту су и кошуље, мајице, два пара ципела.

Једно беспрекорно опеглано одијело ролам у лопту и заједно са пар кошуља и мајица на силу гурам у фамозну школску торбу. Фармерице и ципеле имам на себи. Јебеш dress code!

Слећем у Београд, спреман за трк до царинске контроле али остали путници , наравно, никуд не журе, па лежерно напуштају авион. Чак стичем утисак да су се уротили против мене и да намјерно одуговлаче. Пожелио сам да бабу, која је последња напуштала авион, “на кркаче” понесем до аутобуса.

22:40 је.

Као суманут трчим директно на горњи спрат аеродрома, показујем електронску карту са свим могућим чекирањима.

“Имате ли код”?

“Какав црни код”?

Схватам да немам времена да тражим било какво додатно објашњење и спуштам се на приземље, до терминала.
Затичем га затвореног. Иза шалтера је службеник који ми саопштава да су рачунари погашени.

То би било то… Окрећем се и одлазим. Иза чујем женски глас, претпостављам шефице смјене: “Има ли ручни пртљаг?”, пита дотичног колегу.

Ја одговарам умјесто њега: “Имам ”.

Показујем ђачку торбу: – ”Зар се не види?”, успијевам да их насмијем.

“Спроведи га до гејта”.

После 7-8 минута сам сједио у авиону за Бејрут.

Био сам љут на себе. Зар је могуће да сам био тако непажљив, да сам резервисао карту за лет на погрешан датум?!

Кад сам са бејрутског аеродома стигао у хотел, било је рано јутро. Чекирао сам се и схватио да имам право на собу иако је већ дан и да је то заправо та прва “ноћ” која се броји и која ме побркала у рачуну…

Што год, више то није било важно, важно је да сам кроз прозор хотела гледао на Средоземно море.

Простор Леванта је по историјском наслеђу и географском положају пупак човјечанства.

На овом простору, који се назива и Блиским Истоком, су се током Старог вијека смјењивали утицаји древних цивилизација (Асирци, Вавилонци, Феничани) до античких Грка и Римљана. Прије двије хиљаде година ту је настало хришћанство, религија која данас има највише следбеника на свијету.

Кад сам распаковао ствари и прилегао, било је 5:30. Нисам могао да заспим.

Око 7:40 сам био у фоајеу хотела. У углу је била табла са распоредом излета за учеснике скупштине. Још у Подгорици сам чврсто одлучио да не мрдам из Бејрута тих 4-5 дана, довољно је он сам егзотичан, осим ако не буде организован излет за Библос.

Прилазим табли и видим да у 7:30 аутобус креће за Библос!

Срећом, организација није беспрекорна, касни се, аутобус је још увијек на паркингу. Замолио сам да ме причекају, требало је формулар да попуним. Утрчао сам у ресторанску салу , доручковао за 10 секунди и улетио у аутобус…

Знао сам да идемо у један од најстаријих континуирано настањених градова на планети

Прошли смо кроз неколико војних пунктова гдје се обављала пасошка контрола. Током царинске контроле при уласку у Либан сам схватио да би евентуални траг о било каквој посјети Израелу значио да ниси пожељан у Либану тј. да не можеш да уђеш у земљу.

Прије око 7.000 година, ту на обалама Медитерана је никло прво неолитско насеље, а њени становници су ловили рибу и напасали стоку. У трећем миленијуму прије нове ере долазе Феничани и граде религиозни центар древнога царства. Они су граду дали име по називу брода – Библос, који је превозио папирус, који му је ударио печат главног трговинског центра овим производом у тим веменима.

Поред Феникије, град је архитектонска мјешавина Египта, Месопотамије, а онда и свих оних цивилизација које су у тренуцима највеће империјалне славе долазиле до њега. Најзнаменитији посјетиоци међу њима су били Рамзес II, Дариус, Александар Велики, Цезар, Салахудин, Тамерлан…

У тренутку се учини да овај град са огромним и вриједним археолошким наслеђем није свједочанство моћних цивилизација прошлости, већ да је у њему заустављено вријеме.

Преко малог трга на коме су остаци храма старог Рима, с десне стране је џамија, а са лијеве стара крсташка тврђава из 12. века, са археолошким парком Феникије.

Контраст су пјешчане плаже са мирном древном луком начичканом дрвеним рибарским чамцима и луксузним јахтама.

Овај октобарски дан је био довољно топао и за купаче.

Наш водич је био инспирисан а мој регистар утисака после само сат времена препуњен.

Добио сам од њега феничким писмом написано моје име на парчету папира.

Мислим да сам у међувремену успио да негдје по стану то парче папира сакријем и од самог себе.

Библос није само историја. Ужитак се осјећа и због упоредног “шмека” Леванта и Европе. Са улица се упијају мириси, микс медитеранског ваздуха, цвијећа и зачина по којима је препознатљива либанска кухиња, једна од најрепрезентативнијих на свијету. И ресторани су питорескни са обиљем аутентичне, домаће кухиње. Рибљи клубови под фералима су посебни, такође.

На моје задовољство, пије се и турска кафа.

Либан је једна од двије арапске државе у којој су хришћани државотворан народ. Друга је Сирија.

Хришћани су углавном Маронити, који су се у 12. вијеку присајединили Римокатоличкој цркви.

Има и православаца, па смо током овог излета посјетили православни храм, смјештен на врху оближње планине, а ја сам наредних дана обишао цркве Светог Јована и Светог Ђорђа, које се налазе у најужем центру Бејрута .

Кроз град Библос протиче ријека Библоса. Обично, у октобру кад почну кише она поцрвени. Мјештани кажу да је то „од крви заљубљеног“.

Причају да је у селу Нахер Ибрахим надомак Библоса убијен Адонис, јер се заљубио у Афродиту, а богови нису допуштали ту љубав и нису му опростили. Од тог времена па до данас, сваке године у октобру, када је Адонис убијен, због љубави ријека поцрвени.

Ми то, нажалост, нисмо доживјели, али без обзира, није било тешко заљубити се у овај древни град, прави рај на земљи.

У Подгорицу сам донио само боцу врхунског либанског вина. Стала је некако у ђачки руксак.

Тај руксак је, већ двије године, док трају предавања у школи, на леђима моје кћерке Дуње.

Дарко Прелевић/ИН4С

Коментари: