Писма са села којег више нема: На тебе је ред

Можда сам ти већ досадио овом писанијом јер тебе живот мами изазовима и води путевима далеко од ове тишине, смираја и времена које отиче споро, као капавица са леденице у априлу. Али, није само даљина та која исписује ове редове.

Писма са села којег више нема: На тебе је ред

Није ни ова самоћа, ни жеља да се са неким проговори и макар одћути тренутак живота дуг колико цигарета и шољица кафе. Или је, можда, у овим писмима садржано све то и још понешто од кајања што ове разговоре нијесмо водили раније. Али, кад си ти био спреман да слушаш, ја сам „спасавао свијет“ и нијесам имао времена, ноћас, кад је вријеме једино што још имам, ти си заокупљен трагањем за одговорима на дилеме своје генерације, и… тако. Али, знам по себи, дође вријеме кад зафали ријеч мудрости, искуства нагомиланог бројним поразима, горчином и ријетким побједама – очева ријеч.

Јер, ево, претурио сам (види ми се на глави и по све споријем кораку) већи дио живота, али бих све до тебе дао за још једну прилику да, док он, обавијен димом тврдог „Ловћена“, полако, као да диктира неком невидљивом записничару, циједи суву дреновину свог тегобног живота. А на том спором и опором казивању човјека без школе (рат и немаштина) могло се докторирати на бираној животној академији. Не знам да ли уопште стижеш да прочиташ нешто од овога, али ти их остављам за вријеме кад се нађеш пред зидом, пред понором и искушењем, па ако у њима и не нађеш одговоре макар ћеш испунити празнину неке безмјесечне ноћи каква је ова која притиска попут воденичког жрвња.
Али, нијесам хтио да те, тако ужурбаног, гњавим овим претпоноћним окајањима, већ да с тобом подијелим осјећај олакшања које доноси коначни „образац“ опозиционог одговора на изборни изазов. Ето, десило се и то. Не у пуном обиму, али у највећој могућој мјери овог тренутка. Двије „колоне“ које ће окупити истинске опозиционаре (Ранка и Дритана би било сулудо збрајати у њих) коначно ће, макар и дјелимично, испунити захтјев који траје већ дуги низ изборних циклуса.

Знам, рећи ћеш: могло је и више, али још док се о томе само нагађало, рекао сам ти да они са краватама неће. Чуваћу се и чуваћу те јетких коментара и тумачења разлога, од којих ми се онај о „надгорњавању кокота у живинарнику“ око којег се већ врзма чопор лисица чини највјероватнијим, јер није вријеме томе. Вријеме је за збијање редова, за апсолутну сарадњу и трпељивост.

Видиш и сам, кључни опозиционари су одржали ријеч и окупили се. Рекли су и нијесу порекли да им опозициони мандати нијесу ни циљ ни оправдање. Рекли су да ће се уклонити и мјеста уступити млађима, и, ето, склонили су се дубоко у залеђе и на зачеље листе. Обећали су и, ево, држе ријеч, да ће им Црна Гора и будућност твоје генерације бити окосница не само кампање већ да ће, и кад побиједе, томе циљу посветити све. Јер, „потоња је ура“! Они други, који, ни након четрнаест година, још увијек нијесу ни корака одмакли од референдумске дилеме, и ових дана „спасавају Црну Гору од туђих интереса“!

И, кад нешто боље размислим, у праву су. Јер, Црна Гора, оваква каква је, само је „њихов интерес“. И интерес њихове дјеце. Интерес оног младића, твог вршњака и школског исписника, осредњих оцјена, који, док ти и највећи дио твоје генерације обијате прагове фирми њихових очева трагајући за било каквим послом, већ има своју фирму и зарађује милионе. И може да купи плац у Порто Монтенегру, као да је ријеч о сићи довољној тек за џепарац. Нијесам те васпитавао и знам да нијеси од оних који вире у туђ тањир и преко туђих тараба, али ове разлике и слијепи већ виде. Знам да му не завидиш, али исто тако знам да те разлике нијесу због тога што су то момче и његови пајташи паметнији, школованији и способнији од вас који сте, колико до јуче, са њима размјењивали патике и фармерице.

И већ ти видим кисео осмијех којим мени и вашим очевима адресирате одговорност и кривицу за тај јаз међу вама, јаз дубљи од кањона Таре. И нијеси сам у томе.
Не бих волио да звучи као изговор и оправдање пред поротом историје чија пресуда гласи: нијесте успјели, јер истина је да нијесмо.

Тридесет година смо испијали „горку медовину“ неуспјеха и пелин наде који нас је гурао напријед у нове неуспјехе. Још овај пут… а пут се отегао као гладна година. Не браним ни себе ни нас, јер можда је стварно до нас и наше (не)способности. Али, Бог ми је свједок да смо покушали и испробали све методе и демократске начине политичке борбе. Износили истину и аргументе, а кад то није било од помоћи, протествовали, јавно и отворено.

И нијесмо „командовали јурише“ са балкона и прозора већ били у првим редовима, гутали сузавац и бојне отрове, полицијске чизме и пендреке. Штрајковали глађу, спавали на цести а, богами, неки од нас и у подрумима полиције и ћелијама затвора. Ломатали се по Весниним судовима, клеветани и блаћени на све стране, проглашавани непријатељима, шпијунима, страним плаћеницима… А за све то вријеме, они други су, „бранећи“ Црну Гору од нас, пунили ћемере нашом сиротињом и „куповали“ плацеве, виле, куће, станове, бродове, „мајбахе“…
А, ко зна, можда и није све ни до наше неспособност колико до њихове „способности“ да краду, лажу, поткупљују, уцјењују… Да је, можда, кључ у оном бирачком списку у власништву не Мецовом, тако тепају оном министру унутрашњих (не)дјела, већ оне фамозне Мауне, „црне кутије“ из Никшића, која посједује сву бирачку вољу и невољу Црне Горе.

И у списку који, као чаробним штапићем неког Мерлина, расте упркос чињеници да нас је све мање. Да се мање рађамо него што умиремо, да се расељавамо и одлазимо купујући карте за само један правац.

Не пишем ти ово да бих ти правдао себе и своју генерацију, нашу неспособност и неуспјехе. Далеко од тога. Чак и кад дође вријеме, а доћи ће, да Мецо и „мецови“ отпочину једно вријеме у установи која му је у комшилуку, а биће и то, највећи дио кривице и даље ћу носити на својим леђима. И нека ми не буде опроштено. Али, ево, склонили смо се. На тебе и твоје је ред, па мудрије, одважније, енергичније и, што је најважније, сложније. Јер, нас су, као у оној причи о седам прутова, ломили неслогом, мржњом, подјелама, разбратништвом… док су они, „братски“, грабили капом и шаком.

На тебе и на твоје је ред да мијењате и зауставите ово пропадање сваке врсте. Да Црну Гору, како би то рекла твоја „ај-ти“ генерација, прво рестартујете и вратите на фабичко подешавање па онда полако, другачијим, паметнијим и бољим путем. Путем који истински води у Европу и друштво модерних и богатих земаља а не појединаца, који води не до плаца у Порто Монтенегру већ до шансе да сви имају једнака права и једнаке шансе.

Ред је не да пакујеш кофер и гледаш на коју ћеш страну, гдје ћеш школу и диплому одложити у ормар и засукати рукаве у неком њемачком ресторану или на некој илегалној америчкој плантажи коке и канабиса, већ да овдје засучеш рукаве и наоштриш „плајваз“ (нијеси узалуд архитекта) па да градиш и да градите. Не ову њихову „нову“ Црну Гору којом нам пријете и коју хоће да нам на силу, као лудачку кошуљу, навуку, већ Црну Гору комотну за све.

Јер, осим на Маунином и Мецовом списку, има нас једва за пристојан европски град а имамо много тога што је и за већу државу довољно. А ако зебеш и питаш се како из овог ћорсокака у који смо, трагом плацева са Порто Монтенегра, доспјели, даћу ти савјет који је, само пар дана прије смрти, мени дао човјек који је знао – твој омиљени „чика“ Момир Булатовић: „Биће довољно само да престанемо да крадемо“!

Знам да ти нећеш, нема ти по коме доћи, знам да неће и многи око тебе и да вас је, младих, поштених и способних, више него довољно за нови почетак. Шанса је ту, врата су вам широм отворена па… напријед. Храбро и одважно, јер, сјети се: онај момак са плацом ни у чему није био бољи од тебе и генерације. И срећно. И, да те мало насмијем и разведрим овај поноћни сат, црн и глув као стогодишњи гавран што гракће са ораха, подсјетићу те на ону чувену „фразу“ Илије Чворовића: „а мене ако се сетите, сетите….“! Ако се и не сјетите, није ни важно, ваш успјех биће највећа награда.

Емило Лабудовић/ИН4С

Коментари: