Ватерло

Јафар Насер је био прва особа којој сам пришао по изласку са аеродрома у Шарлои. Било је још пријеподне а наш лет за Подгорицу, наредни дан ујутро. Шарлоа није био град у којем сам желио да проведем остатак дана.

Ватерло

Уосталом, да није истоименог кошаркашког клуба, који се повремено неуспјешно такмичи у неком од европских купова, не бих ни чуо за њега.
Брзо смо се договорили за превоз до Брисела, јер сам на повратну туру добио пристојан попуст.

Јафар није био ни велики везир, нити у потрази за чаробном лампом, већ “обичан” доктор наука – социолог у пензији. Случајни избор њега таквог за нашег таксисту до Брисела, се показао као “бинго”, јер нам је сам пут учинио поприлично занимљивим.
Иако у комбију није било ни Аладина, нити принцезе Јасмин и мајмуна Абуа, моја млађа кћерка и синови мог кума су били искрено одушевљени што су упознали некога ко се зове Јафар.

Пошто од Шарлое до Брисела има доста вожње, необични таксиста је имао довољно времена да исприча пуно тога. Наша “Шехерезада”, истина, није причао приче из “1001 ноћи”, али му је, за почетак, било довољно поменути Персију.

Иако је Персија древна цивилизација, толико мало знамо о њој, да нам је обично прва асоцијација тепих а услед телевизијског петпарачког терора , више смо потрешени разводом неке филмске диве, него рушењем Беловог храма у древном граду Палмири.

Што је још луђе, питање је, да нема холивудских блокбастера, да ли би уопште знали за персијске владаре, Ксеркса, Дарија, Термопилску битку и још много тога.

Неизбјежне теме су нам били шах Реза Пахлави и ајатолах Хомеини, двије најзначајније политичке личности Ирана у двадесетом вијеку.
Главни гријеси шаха Резе Пахлавија су били корумпираност, повезаност са страним капиталом, огромно богаћење и изношење богатства из земље, недемократски режим ослоњен на све репресивне инструменте власти.

Биографије свих апсолутиста су, очигледно, поприлично сличне.
Незадовољне масе , предвођене ајатолахом Хомеинијем, спровеле су револуцију против династије Пахлави, па је референдумом, марта 1979. изгласана Исламска национална република Иран.
Хомеини је био ирански политички и духовни вођа од исламске револуције па све до своје смрти.
Претходно је, године 1950. проглашен ајатолахом, што је највећи чин вјерског вође код исламских шиита.
Референдумом из децембра 1979. проглашен је нови устав, којим је Хомеини постао доживотни политички и вјерски вођа. Очигледно је и да је коначна политичка амбиција свих саможивих диктатора, доживотна власт.
Тада је поново успостављен строги исламски закон.
Јафар Насер је рођен у граду Ширазу, једном од шест вишемилионских градова Ирана, који по његовој тврдњи има читавих сто милиона становника. Као свршени студент је добио стипендију, па је, дошавши у Белгију прије четрдесетак година, да настави школовање, одлучио да се не враћа.
Признао је да повремено осјећа велику тугу, јер је ишчупаних коријена, пресађен на неки нови простор, који му није близак ни културолошки, ни по много чему другом, ипак остао дјелимично неинтегрисан и не баш до краја прихваћен од нове, односно већ старе средине.
Ипак, свако се труди да добије од живота оно најбоље, па иако је за нешто био закинут, живот у Западној Европи је му је донио и неке несумњиве предности.
Подсјетио ме је на неке моје пријатеље који, колико год да су успјешни по бијелом свијету, нису неопозиво пустили коријене нити коначно преломили после толико година, да ће тамо и да остану до краја живота.
Један од њих, мени најблискијих , ме је прошлог љета, дан уочи повратка својој “домовини”,назвао у седам ујутро, док је сам ходао у опроштајну шетњу по центру Подгорице, и готово јаукнувши изјавио, да кад би се неким чудом све поновило, никуд не би мрдао.

Да јад буде већи, за тих четдесетак година, Јафар је свега неколико пута посјетио фамилију, која је остала у Ирану.

Нисмо мимоишли ни иранску кинематографију, тим прије што је наш пријатељ, познаник са Асгаром Фархадијем, великим и значајним иранским редитељем, који живи у Бриселу.

Сумњам да има много филмофила који нису погледали његов макар један филм, “Развод”. Дивио се и храбрости Јафара Панахија, још једног иранског филмског маестра, који је успијевао да из кућног притвора прави сјајне филмове.

Боравак у Бриселу је оправдао очекивања.

После обавезног обиласка Гранд Плаца, Градске скупштине, катедрала св. Михаела и св. Гудула, фонтане Маннекен Пис, без водича, сами и напуштени, једногласно смо одлучили, да је најједноставније да остатак времена проведемо пробајући , надалеко чувена , белгијска пива. Дјецу смо оставили на безбједном мјесту,у најближој продавницу чоколаде преко улице, имајући их у кадру читаво вријеме.

Занимљиво је да је проценат алкохола њихових пива већи или значајно већи од неких 5% у нашим пивима, па смо , уз сав ентузијазам, дегустацију свели на свега неколико. Колико је “свега неколико” нека остане тајна.
Јафар нас је у заказано вријеме чекао на договореном мјесту, па смо у повратку за Шарлоу наставили разговор.
Док смо претресали фламанско-валонске односе, налетјесмо на Ватерло.
Није требало много убјеђивања да станемо.

Битка код Ватерлоа је била посљедња Наполеонова битка. Моје оскудно знање је досезало до Велингтона и Блихера, тешко да бих се и под пријетњом пиштољем присјетио Седме коалиције и Велике Британије, Пруске и Русије у њој или било каквих других детаља.

Схватио сам да фокус Јафаровог интересовања, није само, његова, персијска култура. Пуно је знао и испричао о самој битки, њеном историјском контексту и последицама Наполеоновог пораза.
Био сам фасциниран.

Постоји пословица која каже: „Кад доживиш Ватерло, не можеш доживјети још гори пораз“. Свјетска историја је овјековечила име малог белгијског мјеста, које се налази недалеко од Брисела. У рано љето 1815, Наполеон је тамо повео своју армију у последњу битку, у коначни пораз. Тиме је завршена епоха која се у уџбеницима историје назива „наполеонска ера“ а сваки диктатор, историја показује, прије или касније заврши својим “Ватерлоом”.

Тиме је наш излет био окончан, а разговор завршен констатацијом овог драгуља међу таксистима, да је осјетио блискост са нама и да смо којим случајем били из неких других земаља, које нећу набројати,не би ни ријеч прозборио. Зашто тако, то само он зна.

На самом растанку нас је ободрио да посјетимо његову матичну земљу, Иран.

Дарко Прелевић/ИН4С

Коментари: