КАКО ПИЈУ РУСИ?

Колико пута сте чули израз „Пије к’о Рус“, што подразумева, наравно, да нико на свету не пије тако много као Руси. С друге стране, ако узмете било коју статистику о томе који народ попије највише алкохола по глави (јетри?) становника, наћи ћете на првом месту Норвежане, Финце, Немце, можда чак и Французе, али никада Русе… Је ли то неко оклеветао нашу словенску браћу? Хммм… Тешко питање…

КАКО ПИЈУ РУСИ?
Фото: Принтскрин Националист

Покушаћу да објасним своје виђење тога. Чисто субјективно, наравно, јер „малене су моје снаге“ да објективно, научно и озбиљно то изанализирам и образложим…

Елем…

Постоји суштинска разлика између улоге које пиће име за Западњаке (вино, коњак, виски) и оног што вотка значи за Русе!

Русима пиће није циљ, није део церемоније обеда или уживања у самом испијању и квалитету пића, већ само најбоље и најбезболније средство да утоле душевну жеђ! И да се друже! И да отворе душу! Ништа више! Пиће само по себи – апсолутно није битно!

Зато су њима сувишне и смешне церемоније бирања вина, расправе о 10, 12 или 25 година старости вискија, наша разглабања о квалитету ракије, крушке, дуње, шљиве и ко зна чега… Зато ће Рус да се осмехне и слегне раменима када га питате која је тренутно најбоља вотка у Русији… Њему то није важно! Он о томе размишља колико и ми када пијемо обичну воду! За њих вотка, у физичком смислу, има управо значење воде. Битно је да гаси жеђ, да нема мирис, ни укус… Они јој „тепају“, зову је – „водочка“, па се у деминутиву скоро исто изговара као и „водичка“ (од „вода“), што код странаца често изазива забуне…

Чак је и сам руска реч водка, настала као деминутив од речи вода.

Успут, ако сте у дилеми, у српском језику се вотка (за разлику од руског језика) пише, наравно, са „Т“…

За разлику од наших обичаја, у Русији нећете нигде видети да се вотка служи у широкој чаши, са лимуном и ледом… То код њих изазива подсмех и сажаљење… Вотка се служи само у обичној малој чашици, без ичега, расхлађена или, још боље, потпуно залеђена, из „замрзивача“, када постаје густа као „зејтин“. После испијања чашице, обавезно је вотку нечим „притиснути“. Макар само једним, али обавезним, залогајем! Није важно чим… Воћем, чоколадном бонбоном, месом, киселим краставцем (најчешћим и нај-рускијим средством!)… Никада нећете видети да неко пије (или, недајбоже, пијуцка) вотку, а да после тога ништа не „замези“ или попије само воду, као што ми то често радимо… То је за њих незамисливо…

Никад нико, за столом, у друштву, не пије сам, у паузи… Нико не „пијуцка“ своје пиће… Свима се сипа пуна чашица, сви заједно испијају! До дна! И никада се не пије без разлога! Пре сваке чашице мора да се одржи „тост“ – здравица (па макар само двојица седела за столом)! За сусрет, за жену, за децу, за мајку, за оца, за присутне, за одсутне, за мртве, за живе, за болесне и здраве…

Свако весеље, дакле, и сваки сусрет код Руса има одређени сценарио.

И у том утољавању духовне жеђи, сва остала пића, сем вотке, су неадекватна и мање ефикасна… Дешава се често да Русима понудите неко друго пиће, он проба, свиди му се, али свеједно после пар чаша тражи вотку, да почне да пије…

Узгред, немојте никад много нудити Русе нашом ракијом, ма како она била добра (а слушајући наше домаћине – свака је најбоља!), јер је за њих то принципијелно „Самогон“ – „Брља“. Вероватно ће вам из куртоазије рећи да је одлична, али највероватније је неискрен… Има изузетака, наравно, када сами траже крушку, дуњу и сл…

Не само ракијом, Русе ћете тешко фасцинирати било којим пићем… Дешавало ми се да, на пословним путовањима на Западу, на којима сам био са партнерима или инвеститорима из Русије, присуствујем сценама у којима домаћини покушавају да импресионирају Русе неким ексклузивним пићима, винима пре свега. Тако је на једној вечери у Словенији, наш домаћин, директор једне велике фабрике намештаја, пола сата бирао вино по берби, букеу, боји, мирису, ко зна чему… На крају, вино нам се свима, наравно, свидело, али је наш заиста љубазни домаћин био потпуно у шоку када су наша два руска госта тражила да им се између сваке чаше вина донесе и по једна дупла вотка… Јер, каква је то вечера без вотке? И колико времена треба да се од вина напијеш!?

За пиво, рецимо постоји изрека: „Пиво без водки, деньги на ветер“! (Пиво без вотке, паре низ ветар!). Ако пијете у друштву пиво, највероватније ће вас питати:

Зашто не пијеш вечерас?
А када нема вотке? Онда може и нека замена… А ако нема замене, ако нема никаквог алкохола? Е, онда Рус показује најневероватнију домишљатост, чудесну фантазију и машту, да би у крв унео алкохол било каквим могућим путем…

Могу се вероватно написати томови књига о томе шта су и како јадни Руси пили за време Горбачовљеве прохибиције 80-тих година. Чуо сам пар невероватних прича (рецепата):

На хлеб се намаже полутечни крем за ципеле. Пусти се да одстоји неко време, а онда се једна кришка одреже. Она се баци, а остатак хлеба се једе јер је пун (натопљен) алкохола из „ималина“…
Један колега, Рус, грађевинац ми је испричао случај где је једном замолио групу затвореника, у Сибиру, да помогну хитно око неког неодложног физичког посла на градилишту…
-Може, ако нам тајно обезбедиш чашу чистог алкохола!

-Само једну?

-Само једну!

Речено – учињено, завршили су посао – добили своју, једну чашу чистог алкохола!

Сутрадан су сви (њих двадесетак) били мртви пијани…

Како, побогу, од једне чаше?
Технологија конзумације је била у томе да свако легне на леђа, забаци главу и у ноздрве му се сипа десетак капи чистог алкохола! Довољно да обори и најјачег пијандуру!

Колико је ово тачно и реално, нисам пробао, али су ми та толика машта и жеља биле толико интересантне, да сам причу, ево, запамтио…

Парфеми су се пили са уживањем и ако питате Русе да ли је то истина, сигуран сам да ће се само насмејати и рећи нешто у стилу:
Ух, па то је била ексклузива!
Један младић ме је, раних деведесетих, чувши да сам из Србије, питао да ли смо ми нормални, па купујемо коњаке, вискије и вињаке и безвезе трошимо паре!
Ја сам, када сам био у Београду – каже он – куповао само чисти алкохол у апотеци, мешао га са водом и готово! Боље и чистије од свих тих хемијских пића које пијете!
За Совјетски Савез је било незамисливо да се чист, медицински алкохол нуди у слободној продаји!

Ове моје импресије су везане углавном за рано пост-совјетско време и за неке даље, провинцијалне крајеве… У данашње време, култура пића се код младих Руса, у урбаним срединама нарочито, потпуно изменила и приближила западним обичајима и у избору пића и у начину и количини испијања… Старији су углавном задржали обичаје…

Руси не верују када чују да ми у Србији седимо сатима у кафани а да онда поседамо, свако у своја кола, и одемо кући! Рус кад вози – не пије! Ни једну чашицу! Зато не верујте да су возачи, пилоти, или било ко у Русији на важним, јавним пословима стално пијани… У сваком случају, много мање него код нас! А и Јељцин је умро!

Јер, Рус кад не пије, онда не пије! А кад пије – онда пије!
Брзо и жестоко!

Али да се вратим питању са почетка овог текста… Пију ли Руси више него остали народи?

„Статистика наша дика – шта нам треба то наслика“…

Мислим да одговор на то питање није једноставан а, у крајњој линији, ни битан. Јер упоређивати Русе и друге у пићу то је као упоређивање баба и жаба („Frogs and Grandmothers“).

Ја сам покушао да, из свог искуства и у оквиру својих могућности, делимично осветлим ову тему и мислим да сам заслужио да одем и дрмнем једну… Из замрзивача… Ух, ко зејтин…

ПС. Волео бих да ме, неко од мојих пријатеља који су живели у Русији и који су у „овој теми“, исправи и допуни… Не сећам се ни ја баш свега са пијанки којима сам присуствовао… Из разумљивих разлога…

Владан Јевтић

НАЦИОНАЛИСТ

Коментари: