Рукавице су скинуте: Доналд против Џоа

Било је и до сада зловоље између демократа и републиканаца, теорија завера, обесправљивања бирача, страних мешања, оспоравања резултата, али у овој позној фази пред окршај Доналда Трампа и Џоа Бајдена изгледа да је „историја” као појам и концепт присутнија него деценијама уназад, сугеришући да Америка очекује нешто што досад заиста није доживелаУпркос својој вишеслојности и сложености, амерички председнички избори су вероватно најузбудљивији на свету, а предстојећи у новембру чине се као преломна тачка историје, упркос репутацији САД као институционализоване државе, у којој је Устав алгоритам који америчку политику стабилно води ка светлој будућности.

Рукавице су скинуте: Доналд против Џоа

Било је и до сада зловоље између демократа и републиканаца, теорија завера, обесправљивања бирача, страних мешања, оспоравања резултата, али у овој позној фази пред окршај Доналда Трампа и Џоа Бајдена изгледа да је „историја” као појам и концепт присутнија него деценијама уназад, сугеришући да Америка очекује нешто што досад заиста није доживела.

У време трке Џона Кенедија и Ричарда Никсона 1960. Америка је била подељена између послератне и нове либерално захтевније генерације беби-бумера, али данас је толико поларизована да се чини да је на ивици да се врати у времена Грађанског рата 1860–1865. Истовремено, још од времена Кенедија, у некој мери и Роналда Регана, није једна фигура тако доминирала изборним процесом као актуелни шеф Беле куће.

Убиство Афроамериканца Џорџа Флојда у Минесоти покренуло је ланац насилних догађаја и обрачуна који се шире земљом. Републиканци су покренули офанзиву и, упркос честим Бајденовим осудама насиља, оптужују демократе да подстичу анархију. Демократе сматрају да Трамп својим изјавама охрабрује екстремно понашање белих супремациониста против обојених, нехришћана и припадника разних мањина у целини.

Политичко насиље у демократијама често делује спонтано: љутита маса која пали и разбија, усамљени атентатори… У суштини, такве ситуације се потмуло стварају годинама, најчешће у државама које су се већ суочавале с насиљем.

Америка се сасвим приближила врхунцу: дискриминација, социјална сегрегација, неједнакост, све то подељеном становништву отежава да се међусобно разуме.

Расни, идеолошки, верски и географски идентитети јачају један другог увећавајући разлике, уместо да нуде алтернативне везе.

Питање ко је расиста обележава изборни процес као ретко када до сада. Док се републиканци максимално ослањају на беле протестанте, демократе покушавају да створе сопствену већину састављену од различитих етничких и верских мањина.

Све се одвија у вртлогу криза које показују да су питања расизма и нетолеранције само једно лице опаснијих синдрома који ће наставити да трају и после ове изборне сезоне. Природа тог синдрома почиње питањем да ли су САД и даље водећа војна, економска и технолошка сила света. Да ли је „амерички сан” извор инспирација остатку света, или се рађа неки нови глобални сан?

Трамп је такве дилеме доста успешно амортизовао слоганима о америчкој „изузетности”, па је на унутрашњем плану његов већи проблем политичка поларизација која брише сваки простор договора умерених републиканаца и левог крила демократа око таквих питања као што су здравствена заштита или имиграција, која постаје све акутнији проблем доласцима из Латинске Америке, Азије и са Блиског истока.

Из перспективе републиканаца, имиграција не значи само људе који траже посао и бољи живот, већ значи више гласова демократама – што би да спрече, ако треба и зидовима.

Структурна криза појачана је и пандемијом, за коју Трампова администрација није била спремна. Председник је обећавао да ће једноставно „нестати”, иако нова књига Боба Вудворда открива да је био упознат са свим опасностима. То што их је игнорисао довело је до тога да Америка ни данас нема јасан федерални план како да се избори с јавним непријатељем број један.

Колумнисткиња „Вашингтон поста” Џенифер Рубин набројала је крајем августа „пет најглупљих републиканских аргумената за Трампа”. Прво, супротно ономе што републиканци тврде, председник који је омаловажавао Конгрес – уколико буде изабран – неће Американцима понудити закон и поредак. Свакако не док ковид 19 недељно односи двоструко више живота од терористичког напада 11. септембра и свакако не док он (Трамп) доприноси расном насиљу да би политички капиталисао на нереду и хаосу.

Друго. Питање је и до које је мере Трамп био велики за економију. Његова фискална политика довела је до повећања пореза америчким потрошачима. Онда је „слупао” привреду игноришући пандемију која је десетине милиона људи оставила без посла, затворила хиљаде компанија, а федералну владу суочила с рекордним дугом.

Треће. Није истина да је Бајден „социјалиста” или да би га левичари приморали да промовише „велику владу”. То тврђење игнорише Баједенове ставове док је био на функцији, али и избор тема током кампање. Уколико се републиканци брину око државног интервенционизма, морали би да погледају како је Трамп злоупотребљавао извршну моћ да би помогао својим пријатељима и савезницима.

Четврти „најбудаластији” аргумент на који се Рубин позива тиче се нарације да је Трамп „победио пандемију”. „Имамо више умрлих од заразе него било која земља на планети, много више умрлих по глави становника од већине развијених држава, а немамо национални програм тестирања и праћења”, пише „Вашингтон пост”.

Коначно, и пети: да је Трамп „за живот”, да је против абортуса и да верује у светост живота. Могуће, а зашто је одбио да осуди убиство ненаоружаног Афроамериканца, зашто потцењивачки говори о више од 199.000 жртава пандемије? „Одбијајући да се руководи научним чињеницама – било да је реч о квалитету ваздуха и воде, климатским променама или ковиду 19 – Трамп ризикује здравље и животе милиона људи овде и свуда по свету.”

Наравно да републиканци поседују читав арсенал противаргумената, које, попут огледала, држе пред демократама. Они, између осталог, тврде да су демократе „против слободе” и „непатриоте”, да имају кандидата који је сувише стар и анемичан да би поједностављеним решењима могао да води Америку.

Према последњем истраживању Фокс њуза, Бајден и сенаторка Камала Харис располажу са 51 одсто гласова, а Трамп и Мајк Пенс са 46. Ко ће победити одлучиће бирачи, а за сада се преовлађујући утисак кампање своди на констатацију: Могу ли у дубоко подељеној Америци рукавице да се скину више од овога?

Бошко Јакшић/Политика

Коментари: