Exit

Од тренутка када је професор Кривокапић предложен за мандатара, скоро сва пажња политичке јавности у Црној Гори усмјерена је ка идејама које се тичу формирања нове, демократске и реформске Владе Црне Горе. Само се узгред у појединим анализама и то више као подсјећање помене да ће опозициони ДПС имати ванредни конгрес у децембру ове године. За укупну политичку сцену у Црној Гори важно је да у фокусу јавности имамо рефлексије и о том догађају који није важан само за чланове ДПС-а, већ и за црногорску политику у цјелости.

Exit

Осми конгрес ДПС-а као Осма сједница ЦК СК

Један од важнијих догађаја у историји комунистичке Југославије била је Осма сједница Централног комитета Савеза комуниста Србије. На тој сједници одржаној у септембру 1987. у Београду Слободан Милошевић је срушио Ивана Стамболића и преузео вођство партије. Најава такве врсте промјене уочи конгреса и промјена која се потом у партији и десила многима је наговијестила брзи крах Савеза комуниста и југословенске државе. Показало се да је то био и крах потенцијала те партије да, у сусрет паду Берлинског зида и општој плурализацији у средњој и источној Европи, уђе у процес сопствене трансформације и реформи како би и српско и југословенско друштво напредовало.

Врсту најаве краха ДПС-а на изборима након њиховог Осмог конгреса представљала је програмска промјена партије којом је ДПС управо од свог Осмог конгреса постао препознатљив као клеронационалистичка политичка организација. Најава предсједника ДПС-а који је и предсједник државе да ће се бавити оснивањем своје цркве наишло је на осуду и грађана Црне Горе и међународних ауторитета. Овај Ђукановићев захват био је толико драстичан и хазардерски потез да је само срећа могла да га сачува од пораза. Ни фортуна овог пута није била на његовој страни. Попут Милошевића који је једним потезом сурвао партију у провалију, тако је и Ђукановић својим клеронационалистичким потезом закуцао судбину ДПС-а као губитника на изборима који су услиједили.

Ванредни конгрес: реформе или пропадање

Најављујући нови конгрес ДПС-а за децембар ове године, Мило Ђукановић је изјавио да су партији неопходне кадровске промјене како би повратили изгубљено повјерење. Када је ријеч о кадровским рјешењима у ДПС-у, ту су двије ствари посебно важне.

Прво, реформа партије након изборног пораза подразумијева да онај ко је најодговорнији за тај пораз треба да се склони. Нико нема дилему да је управо Ђукановић најодговорнији за лош резултат своје партије на парламентарним изборима које смо имали 30. августа. Тешко би било разумјети како се то у ДПС-у успоставља одговорност ако онај који је најодговорнији у том ланцу први не одлази са функције. Уколико се, дакле, не кандидује поново за предсједника ДПС-а Ђукановић ће поручити свима, а прије свега члановима ДПС-а, да је спреман за одговорне потезе и за препуштање вођства странке бољим кандидатима. Уколико се, ипак, кандидује, то ће ДПС да води у даљи пад и за коју годину та странка ће имати судбину слилчну судбини странке Бориса Тадића у Србији након његовог пораза на изборима 2012. године.

Друго, није свеједно ко ће замијенити Ђукановића на мјесту предсједника ДПС-а. Ако се заиста иде у потребну реформу партије, онда би било реално да се и стара гарда ДПС-а, али и млађи тврдолинијаши повуку. Уколико у ДПС-у желе да сачувају странку, требало би да је поведе неко од младих “лавова” који има капацитета да покаже отвореност и другачији приступ. Можда у овом тренутку није јасно ко би то могао да буде, али се зна следеће – ни међу младим “лавовима” ДПС-а нијесу сви реформски усмјерени политичари. Ако би за насљедника Ђукановић поставио млађи а послушан и тврдолинијашки кадар, то не би водило никуда. Потребна је аутономна личност, са свјежом и снажном енергијом, отвореношћу за комуникацију са свим другим партијама и са реформским усмјерењем.

Достојанствен одлазак из црногорске политике

Ђукановићева политичка личност превише је оптеретила Црну Гору инсистирањем на свађалаштву и подјелама. Он је као политичар постао симбол нестабилности и нереда у друштву и кочничар напретка ове државе и друштва. У Црној Гори је остао без упоришта код грађана, а у међународној заједници без и једне озбиљније подршке. Истраживачима ће сигурно бити необичан феномен да човјек за чије се дјело везује обнављање независности државе у самој тој држави не ужива углед какав би у другим заједницама имао. Моменат је да се повуче и да се у дужем периоду одмара од политике.

Због свега тога би разумно било претпоставити да је Ђукановићев план да у овом прелазном периоду до наредних предсједничких избора за себе обезбиједи оно што се у дипломатским круговима већ неко вријеме помиње као еxит – дакле, пожељни сценарио и достојанствени начин за његов излазак из политике. Он је то и најавио помињањем радикалних резова и кадровских промјена на предстојећем ванредном конгресу ДПС-а. То би био и рационални приступ у датим околностима. Ђукановићева кооперативност у досадашњим фазама транзиције власти је сигнал да он управо тако и размишља. Такво његово дјеловање донијело би корист и ДПС-у и Црној Гори.

Аутор је директор Друштва за истраживање политике и политичке теорије

Владимир Павићевић/ИН4С

Коментари: