Нагорно Карабах: Европа остала иза заграда

Потписивање трилатералног споразума између Русије, Азербејџана и Јерменије о окончању рата у Нагорно-Карабаху и даље привлачи повећану пажњу светске стручне заједнице.

Нагорно Карабах: Европа остала иза заграда
Истовремено, према Дојче велеу, „анализа геополитичких последица овог споразума на новонастајућу геополитичку ситуацију, не само у Закавказју, или на суседном Блиском истоку, може потрајати месецима, ако не и годинама“. Све зависи од тачке извештаја у процени ситуације и одређивању изгледа за даљи развој у региону.

Прво, примећујемо да за Сједињене Државе припрема Азербејџана за рат у Карабаху у тандему са Турском није била тајна. У одређеној фази, пише америчко издање  Нешнал Интерест, Вашингтон би могао извршити одговарајући притисак на Анкару и спречити сукоб. То се није догодило. Амерички председник Доналд Трамп повукао се. Или зато што му није било до Карабаха због предизборне кампање, или је био сигуран да ће као резултат планиране операције Анкара, први пут после Првог светског рата, моћи да одреди не само политичко, већ и војно присуство у региону и тиме поткопа његов утицај Русија у зони својих историјских интереса. Француска, уроњена у конфронтацију са Турском на источном Медитерану, као чланица НАТО-а, изгубила је полугу над Анкаром. После потписивања вашингтонског, трећег по реду, хуманитарног примирја на Карабашком фронту уз напоре посредовања Минске групе ОЕБС-а, постало је очигледно да је немогуће зауставити ток рата без нестандардних одлука ове групе. Није случајно што су у том тренутку многи амерички и француски стручњаци сугерисали својим владама да прете Бакуу, ако не брзим признавањем независности Нагорно-Карабаха, већ спремношћу да то учине.

Иначе, неки су сугерисали да би Јереван могао да предузме такав корак. Није се десило ни прво ни друго.

Што се тиче Русије, она би могла да интервенише у сукобу као чланица ОДКБ само ако Јерменија постане предмет агресије из Азербејџана, што се такође није догодило. Рат се водио на територији која се правно сматрала азербејџанском. Москва је схватила да је неопходно окончати Карабашки рат, који је почео да добија крвави карактер са обе стране, а његова интернационализација могла би да дигне у ваздух читав регион.

Руски председник Владимир Путин ступио је у преговоре са колегама из Азербејџана, Јерменије и Турске, док је вршио консултације са Француском, као земљом копредседавајућом Минском групом. Кулминација је наступила када је Шуша прешла под контролу Бакуа, над Степанакертом се надвила пријетња и појавила се шанса за потпуно протјеривање Јермена из Нагорно-Карабаха. Тада је уследио трилатерални споразум о окончању рата. Забележио је повратак региона у Азербејџан, очување јерменске енклаве у Нагорно-Карабаху и појаву руске војске на новој линији контакта. Они се називају мировњацима, мада се са становишта међународног права могу назвати и ограниченим руским војним контингентом на територији Азербејџана, што предодређује прве специфичности ситуације.

Суштина друге је да не постоје други копредседавајући ОЕБС-ове групе Минск, попут Турске, који су изван заграда.

Трећа специфичност: споразум је ступио на снагу не захваљујући дипломатским напорима, већ војној сили. Четврто: сагласност за присуство руских мировних снага дали су Азербејџан и Јерменија. Ако уочимо посебности ситуације, онда је једна од њих да Анкара покушава свим средствима и средствима, попут Москве, да одреди своје војно присуство у Азербејџану као мировњака. Иако није јасно кога ће тачно надгледати док је на територији Азербејџана. Ипак, Анкара и Москва одржавају добре односе, а такви односи се такође граде у троуглу Москва-Анкара-Баку. Још једну особину идентификовао је израелски писац и публициста Петер Лукимсон. Према његовом мишљењу, не треба придавати велику важност турско-азербејџанском слогану „један народ – две државе“. Према његовим речима, „Турска сигурно жели да буде веома утицајан играч на Јужном Кавказу. До сада није успела да постигне оно чему тежи. Азербејџан игра тешку политичку игру са Турском, али Азербејџан очигледно не жели спајање са Турском “. Ово је наговештај да се Турска плаши да ће временом изгубити утицај у Азербејџану. Трзао се и Тбилиси, где се плаше да би деблокада економске и друге комуникације између Азербејџана, Нагорно-Карабаха и Јерменије маргинализовала регионални геополитички положај Грузије у очима Запада.

У исто време, многи западни стручњаци настављају да се шале. Тако један од учесника интернет дискусије коју је организовало Немачко друштво за проучавање источне Европе, швајцарски дипломата и бивши специјални представник ОЕБС-а за Јужни Кавказ Гунтер Бехлер уверава да је „јерменско-азербејџански војни сукоб означио пораз међународног права, мултилатерализма и покушаје решавања сукоба дипломатским средствима. „. Сматра да је „руско руководство фантастично искористило пружену шансу да ојача своје позиције у региону, а као резултат тога обе стране сукоба су добиле оно што су најмање желеле – мировне трупе Русије“. Бехлер упозорава ЕУ да „Европа губи не само Закавказје, већ је и принуђена да прихвати и изгради односе са ауторитарним азербејџанским режимом“. И ко је крив за то што су се ЕУ и САД, упркос 45-дневном рату, повукле из учешћа у решавању сукоба? Сада Европа изјављује да намерава да започне процес делегитимизације размештања руских мировних снага у региону са становишта међународног права усвајањем резолуције Савета безбедности УН или резолуције ОЕБС-а. Али засад је формат ОЕБС-а у Минску „мртав“, а његово оживљавање је могуће само на основу споразума о окончању рата, потписаног 9. новембра.

Иначе, Русија, Азербејџан и Јерменија немају ништа против овога. За сада је реалност да ће Москва деловати одвраћајуће најмање пет година колико је на снази споразум.

Мир у Закавказју је загарантован, уколико, наравно, не буде провокација спољних играча. Чињеница је да је овај регион пребачен у нову геополитичку димензију, а размишљати у смислу ко је више победио – Русија или Турска, или ко је победио у рату – Азербејџан или Јерменија, како кажу у биоскопу, значи „трчање за покојном природом“. Истина је да се у Закавказју и на суседном презасићеном Блиском истоку појављује сложена слика са неизвесном динамиком, када постоје унутрашње и спољне силе заинтересоване за промену тока догађаја. Стога ће Русија, Турска, Азербејџан и Јерменија морати да делују на пресеку турбуленција и конструишу нове геополитичке шеме. Још увек нико не зна колико ће се испоставити турско-азербејџански тандем, како ће се ове две земље скретати једна према другој и да ли ће се Јерменија уклопити у овај геополитички ансамбл. Пошто се нису толико променили Баку и Јереван, колико улогу има политика Москве у Закавказју, њено одбијање да блокира турско присуство тамо.

Шта год неко могао да каже, али сам сукоб у Карабаху никуда није отишао. Али улоге се у њему мењају, а постигнута верзија компромиса из различитих разлога одговара свима. Присуство руских војника у Нагорно-Карабаху смањује вероватноћу војног решавања сукоба на готово нулу, омогућава лидерима Азербејџана и Јерменије да се врате за преговарачки сто, што се, међутим, неће догодити ускоро.

Станислав Тарасов/РЕГНУМ

Превод: Њуз Фронт Србија

Коментари: