Албански сепаратизам још тиња на југу Србије

Демилитаризацијом ОВПБМ пре двадесет година њен екстремистички потенцијал није престао да постоји, каже за „Политику” Обрад Стевановић, генерал потпуковник полиције у пензији.

Албански сепаратизам још тиња на југу Србије

У бујановачком селу Кончуљ у шупљинама стене недавно је пронађено девет контејнера са ракетом за ручни ракетни бацач, муниција за бацач граната, противтенковска мина, сандук са двогледом за ноћно осматрање, пушчана муниција, маскирне униформе… Претпоставља се да је реч о оружју које је остало још из времена сукоба на југу Србије пре две деценије.

Ова заплена буди сећања на време када се терористичка oслободилачка војска Прешева, Медвеђе и Бујановца (ОВПБМ), сукобљавала са српским снагама у Kопненој зони безбедности. Упозоравајућа чињеница јесте да за последње две деценије од престанка ових сукоба, српске снаге безбедности релативно често налазе заостало оружје из тог периода.

Проф. др Обрад Стевановић, генерал потпуковник полиције у пензији, дугогодишњи командант Посебних јединица полиције (ПЈП), каже за „Политику” да се, упркос чињеници да је криза изазвана насилним деловањем ОВПБМ на југу централне Србије, решена демилитаризацијом ове терористичке организације пре 20 година, не може рећи да је тиме проблем албанског екстремизма трајно решен.

„Не може се рећи ни да је дугорочно уклоњена могућност терористичког деловања албанских екстремистичких група у том делу Србије. Напротив, терористички потенцијал њиховог паравојног организовања и деловања по узору на демилитаризовану ОВПБМ и даље постоји и може бити поново активиран зависно од потреба и циљева његових носилаца и подржавалаца”, каже Обрад Стевановић, који је у време ових сукоба био помоћник министра унутрашњих послова Србије.

Фракције терористичких организација

Поред актуелног откривања веће количине наоружања у Кончуљу о „повампирењу тероризма” јасно говоре и оружани препад албанских екстремиста на полицијску станицу на северу Македоније, у ноћи између 20. и 21. априла 2015. године, као и сукоб наоружаних албанских екстремиста, већином са Космета, са македонском полицијом, 9. маја 2015. године, у једном Кумановском насељу, када је погинуло најмање пет и рањено око 30 полицајаца, али и више албанских екстремиста.

Генерал Стевановић сматра да је један од индикатора таквог стања и чињеница да су се, након демилитаризације, неки припадници такозване ОВПБМ повукли на територију Космета и у Гњилану образовали „ослободилачку војску источног Косова”, са циљем да територију општина Прешево, Бујановац и Медвеђа припоје Космету.

„Као што је познао, насиље албанских екстремиста на КиМ, као феномен дугог историјског трајања, ескалирало је крајем последње деценије двадесетог века, оружаним нападима екстремистичке паравојне организације под називом Ослободилачка војска Косова (ОВК), која је у пролеће 1999. године постала и савезник НАТО-а у агресији  те алијансе на СРЈ и РС. Закључењем Војнотехничког споразума (ВТС) од 9. јуна 1999. у близини Куманова и доношењем Резолуције број 1244 Савета безбедности УН, агресија НАТО на Србију је обустављена, али насиље ОВК тиме није престало да постоји”, каже генерал.

У другој половини 1999. и током 2000. године, под неспорним утицајем ОВК, у присуству и уз знање КФОР-а, на територији општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, албански екстремисти су основали паравојну организацију под називом ослободилачка војска Прешева, Бујановца и Медвеђе (ОВПБМ).

„Убрзо се на територији западне Македоније појавила слична паравојна организација под називом ослободилачка народна армија (ОНА), а у ширем албанофоном делу Балканског полуострва и паравојна организација под називом албанска национална армија (АНА). Све оне формиране су са циљем да, користећи ресурсе и методе деловања ОВК, покрену оружане кампање на својим подручјима, уз коришћење територије Космета као уточишта и базе за обуку, опремање, припремање и склањање терориста, али и као командног места за планирање и координацију извођења терористичких акција на територији Србије, Македоније и Грчке”, објашњава Стевановић.

Упркос томе, што су снаге КФОР-а, према одредбама Војнотехничког споразума, преузеле обавезу безбедносног надзора над Копненом зоном безбедности, са правом да свим средствима из ње елиминишу све наоружане групе које угрожавају безбедност страна потписница ВТС, ОВПБМ је већ крајем 1999. године, по узору на ОВК, покренула кампању оружаног насиља, пре свега на територији општине Бујановац.

„Таквом преношењу тероризма албанских екстремиста са Косова и Метохије у Копнену зону безбедности погодовало је неколико околности. Пре свега, ОВК је располагала значајним терористичким потенцијалом (идеје, људи, организација, оружје и опрема), али и жељом да охрабри и помогне екстремистичке снаге на територији општина Бујановац, Прешево, Медвеђа и у Македонији.

С друге стране, снаге КФОР-а су са припадницима ОВК одржавале блиске савезничке односе пре и после доласка на Космет, тако да проблем кретања екстремиста и преношења терористичке опреме и оружја ван Космета фактички није постојао. Не мање повољну и погодујућу околност за терористе чинили су и за њих повољна конфигурација терена и већинска заступљеност и хомогенизација значајног броја њихових сународника у Копненој зони безбедности”, објашњава Стевановић.

Ескалaција насиља

Насилно деловање ОВПБМ ескалирало је у другој половини 2000. терористичким нападима на припаднике српских безбедносних снага, грађане и имовину у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. У нападима које су терористи извели постављањем и активирањем противтенковских мина на путу Велики Трновац – Мали Трновац у октобру и новембру 2000. године, убијена су три и повређено 11 полицајаца. Најтежи од бројних терористичких напада догодио се 21. новембра 2000.

„Тог дана, већа група очигледно добро обучених и искусних екстремиста, у војнички добро организованом оружаном нападу на полицијске положаје западно од Бујановца, употребом тежег наоружања (ручни ракетни бацачи, минобацачи, бестрзајни топови), убила је три и ранила четири полицајца. Након тог напада, полицијске снаге су биле принуђене да се повуку са својих осматрачких, контролних и заштитних положаја у Добросину, Лучанима и Кончуљу на западне прилазе Бујановцу. Ту ситуацију терористи ОВПБМ су искористили да блокирају магистрални пут Бујановац–Гњилане, у делу од Лучана од Кончуља, и да запоседну више села у општини Бујановац”, каже генерал Стевановић.

Све учесталији терористички напади производили су све теже последице. Тако је само у периоду од 19 месеци (од 21. јуна 1999. до 21. новембра 2000), ОВПБМ извршила 296 оружаних напада у Копненој зони безбедност, у којима је убијено 11 особа (пет полицајаца и шест грађана), 38 их је повређено, два лица су отета… Непосредно пре и након терористичког напада 21. новембра 2000, обавештајни подаци су јасно указивали на интензивније обучавање, опремање и организовање екстремиста на Космету. Евидентиране су пријаве насилног мобилисања Албанаца и њихове имовине од стране ОВПБМ, као и набавка и складиштење наоружања и војне опреме. Узнемиреност, забринутост и неспокојство и Срба и Албанаца у Бујановцу, Прешеву и околним селима, али и у Гњилану и Косовској Каменици, постали су све очигледнији. Из Копнене зоне безбедности почиње исељавање жена и деце.

План мира и деблокада Ораовице

План успостављања безбедности и мира у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа, реализован је извођењем пет одвојених полицијско-војних операција од 14. марта до 31. маја 2001. године. Кључни резултат тих операција био је повратак Здружених (полицијско-војних) снага безбедности СРЈ и РС (ЗСБ) у све секторе Копнене зоне безбедности.

„Њихов повратак значио је и крај скоро двогодишње кризе изазване деловањем албанских екстремиста на југу централне Србије. Повратак ЗСБ протекао је скоро без икаквог противљења ОВПБМ, изузев у једном случају. Због озбиљнијег оружаног отпора који су терористи пружили у повратку 14. маја 2001. године, ЗСБ биле су принуђене да под надзором посматрача ЕУ и КФОР-а, изведу противтерористичку операцију у селу Ораовица, у општини Прешево. Током ове операције рањена су два припадника ЗСБ, док је неколико терориста погинуло или повређено”, закључује Обрад Стевановић.

Број терористичких напада албанских екстремиста од тада је значајно смањен, са укупно 460 напада током 2000. и 2001, на три напада од 01. јануара 2009. до 31. марта 2010.

Александар Бојовић/Политика

Коментари: