Екселенција

Свака част свакоме, али пошто ми је истина милија, вазда бих прије бранио принципе. Бранећи принципе, брани се људско достојанство и Божији лик у човјеку. Стога, не би причу требало сводити на анегдоту о Његовој давној екселенцији, господину Лутовцу, о бившој екселенцији Бингулцу, нити о одлазећој, протјераној, проћераној, ишћераној екселенцији, господину Божовићу.

Екселенција

Смета ту тај однос. Свако мало пријетња из неке повријеђености, свако мало мала млада увријеђена. Вазда неко наводно чачка по ранама овијех суријех горштака… А руку на срце, неко се само служи историјским чињеницама, а неко те чињенице мисли да може након сто година да преправља (читај „исправља“). Онај који је изгласао акт поништења одлука Велике народне скупштине, зашто није изгласао поништење капитулације од 25. 01. 1916. и намјесто потписа Бећира и Ломпара пљунуо у лице мртвом генералу Веберу и мајору Шупичу, па равно, не у Равне котаре, но у Беч, да рукавицу баци, рецимо, Себастијану Курцу?! Да види Његова екселенција бечка, како ми то радимо и како смо часни, али на квачило. Како се не миримо ни са истином. Поносан неки народ. Поносан, али са задршком. Ти исти који су гласали против Подгоричке скупштине, имали су кад да иду у шуму. И они и њини преци. Имали су кад да гладују, тифусају и тријебе вашке у Исусовачи, у Зеници, а не по плаћу у Гаету. Мало су одоцнили, мало их је вриме прегазило и мало су возови прошли. Европом крстаре супер брзе пруге, а ови нијесу ни за Ћиру, рекло би се!

Да се подсјетимо још нечега. Како то тадањи црногорски држављани „вршљају“ по некоме тамо Топличкоме крају. Са којијем правом, министре?! Да ли то Србија није имала храбријех устаника и официра, или опет та Црна рука?! Хоће ли се о томе заузимати какав став или то што ви представљате става нема, но од прилике до неприлике. Зар се не би ваљало досљедно оградити од изгредника и изгреда историскијех. Не ваља да потомци нам пате због неких грешкица које се даду исправити. Шта ће ти „луди“ Црногорци по Крфу, Албанији или на гробљу Савезника које смо издали, у Кантари! Ако знате гдје је то, министре вањштине! Министре, пујдао је Ранко, пујдао, али ћете ви те историјске скандале да платите. Пујдао кад се памети дипломатске нема. Ранкова историјска србомрзачка и комплексашка мисијица је небитна. Он, наводно, оста „чист“. Ви се обрукасте пред прецима и потомцима. Да, баш ви, лично! Имали сте прилику о томе да гласате. Та ваша скупштина послушника би гласала, али нисте. Принципијелно! Дипломатски! Визионарски!

Односити се овако непринципијелно према једној држави, бити само константно повријеђен, дирнут у очни живац комплекса, битиувијек само смијешан и неозбиљан, драконски рјешавати проблеме…. Каква је то диплематија. Већа дипломатска увреда и повреда се десила одлазећем премијеру, па не чух дичне, поносите, кочоперне диплемате да одговоришеЊеговој екселенцији, господину Трампу на чистом енглеском језику, у сред Америке. Можда су чекали Бајдена да подигну жабљи батак, да се поткују. Нешто нас не одбранише, нарочито опасни, љутити министар вањштине. Не одбрани нам понос ни када нас је америчка дипломатија таргетирала као највећи потенцијални проблем на Балкану и када је у питању наш „милитантни менталитет“ и наша чувена „ендемска корупција“. По „државотворним“ кулоарима се могло начути да „Трамп лупета“. А најприје ће бити да господин Трамп много боље контролише своје подсвјесне потенцијале, неголи наше бајне дипломате своју одсуствујућу свијест. Елем, не показаше понос онда, али сада, када бране лаж, врло поносити и грлати. Наравно, стари диплематски трик који више не пролази нигдје: лаж се мора увијек бранити бурније и бучније од истине! Да обавијестим одлазећу диплематију, за сада, ако се већ мора, како кажу највећи теоретичари дипломатије:лаж је најбоље оћутати. Пустите је, па нека се сама бори, колико може, ако већ морате. Негдје, на крају каријере, једно протоколарно, дипломатско писамце покајања и то је то.

Па, Ваша ексцеленцијо, а наше горе листу, господине Божовићу, нема што! Поткопали су Вам се озбиљни типови. Повуците се са положаја па ћемо поново преко Египта и Солуна до Будве. Нама амбасадори ионако нијесу потребни. Нисмо ми ни два ока у глави, ни братски народи! Ми смо један народ! Чему трошити новце!!!Сви смо ми Амбасадори! И овдје и горе! Само што неко тај посао обавља од срца, неко из џепа!

Богић Булатовић/ИН4С

Коментари: