Писма са села којег више нема: Грешник

„Нека се каменом баци први који је без гријеха“, рекао је Исус Христ гомили која се спремала да каменује посрнулу прељубницу. Грешни још од прародитељског гријеха, нико се није латио камена да туђим гријехом спере фрустрације сопственог посртања и сагрешења. Гријех је, дакле, вјерни и вјечити сапутник људског рода још од самоспознања, као што су, такође, нераскидива сјенка његовог овоземаљског живота окајање и праштање. Само је Он безгрешан као мјера свему, сагласили су се вјерници свих религија, уздајући се у Његову милост и разумијевање људских слабости. Људски је, дакле, гријешити и искрено се кајати, опрост је искључиво божије право.

Писма са села којег више нема: Грешник

Исус је учио да нема гријеха који се, под условом да се грешник искрено покаје, не да опростити. Али, наши овоземаљски „исуси“ не мисле тако. Они олако прелазе преко лоповлука, лажи, издаје, преко насиља, уцјена, грамзивости… само истину никако не могу да опросте. Никоме, па чак ни амбасадору. А он се, грешан, усудио да, иако амбасадор „стране“ земље у својој земљи, пригодом проговори – истину. Е, сад, давно је речено да нема залуднијег посла него глувима шапутати и ћорима намигивати, а у истој равни је, изгледа, и истјеривање истине о „никад више“ 1918-тој. Додатна и отежавајућа околност која „гријех“ поменутог амбасадора чини неопростивим је то што је амбсадор Србије.

Да је било чији друго, амерички или њемачки поготово, могао би да каже шта му драго (као и што говоре) да нареде шта им падне на памет (као и што наређују), овдашњи домобранитељи и чувари „части и поштења, неовисности и државности“ Црне Горе ником би поникнули и – извршили. Ако треба, и кад треба, и министра очас замијенити. Чак и министра одбране. Њега поготово. Мада, кад се човјек присјети ко је досад био министробранитељ, што би рекли Подгоричани, и Разу Мурову да доведу не би била гора.

О „никад више ’18- тој“ они су све рекли. И знани и незнани, а нарочито „позвани“ с колца и конопца. Чак су усред ње, за сваки случај да не васкрсне, заболи глогов колац скупштинске Резолуције. А онај несрећни пицопевац од подгоричког градоначелника је зграду у којој столује а коју му је, узгред речено, сазидао краљ Александар, на дан „непоменик“ умотао у короту мрака. „Наш Акекса“ је отишао корак даље па је и календар засиједања Скупштине прилагодио оној „да се Власи (пардон: комите) не досјете“! А онда, у тој и таквој ситуацији у којој „никад више 1918.“, амбасадор се усуди да каже – истину. Дипломатски скандал невиђених размјера због којег га је одлазећи Срђа, док скупља крпице по кабинету, прогласио „personom non grata“! Кад се већ одлази на сметлиште историје, да се оде уз таламбасе и цигански оркестар“!

„Благо изненађенима“, рекао би такође „non grata“ Матија Бећковић. Једино што, евентуално, још може да дјелује изненађујуће у лудилу и параноји која је захватила дио Црне Горе, у болести колективног ума којем се привиђају вјетрењаче па донкохотовски јуришају на њих, јесте то што потез протјеривања амбасадора није као „врућ кромпир“ уваљен новодолазећем министру. Да би онда без задршке могли да га пљују и крсте великосрбином. А, ко зна, можда би их он и изненадио.

Није од неке помоћи за разумијевање овог галиматијаса, али да подсјетимо: амбасадор истину о 1918. није учио у Пржогрњцима Доњим ни у аулама Српске академије наука већ прво у крилу свога ђеда и уз његове гусле а потом у основној и средњој школи – посред Никшића!!! И то не тако давно. Али, то вријеме у којем је Црна Гора познавала и признавала себе је, изгледа, одавно иза нас. Ово је вријеме краља Ибија, вријеме у којој неопозива и „неупитна“ истина о свему и свакоме долази искључиво из одређених амбасада. Свака друга, објективна и поштена, истина, а нарочито она о 1918. је „persona non grata“, а са њом и амбасадор Србије.

„O tempora, o mores“!!!

Емило Лабудовић/ИН4С

Коментари: