О нашем манично-опсесивном позивању на историју

Ако читате новине. А читате их. Ако гледате телевизију. А гледате је и слушате. Ни не сањате које сте силно вријеме протраћили слушајући приче о историји која то није.

О нашем манично-опсесивном позивању на историју

Прича о црногорској историји је једносмјерна улица. Строго се вози у једном правцу. У колони. Једна за другим парадирају фотокопирани докази о нашим државним успонима, падовима, непријатељима, нанешеним неправдама. Наиђе ли неко из супротног смјера. Застој. Труби се. Трешти. Завијају сирене. Настаје историјско саобраћајни колапс. Историчари се отимају око саобраћајног знака на коју страну да га поставе. По једнима у једносмјерну улицу треба ући с ове стране историје по другима са супротне стране историје. Падају оптужбе да се вози у погрешном смјеру.
Последњих десетак година једносмјерна улица наше историје претворила се у сокак. А сокак у осматрачницу. Са наше историјске осматрачнице јасно се види све даље и даље, историчари тврде, и преко хиљаду година уназад. Не излазећи из сокака своју националну историју успјели смо повезати и укључити у све велике свјетске догађаје. У свој сокак нијесмо пропустили ниједан свјетски догађај, чак ни пад Берлинског зида.

Што је све забиљежила или није забиљежила свјетска историја можете чути, прочитати, посвједочити, на стотине пута сваког дана када се у Црној Гори пише и полемише о Црној Гори. Која корист од тога? Никаква. Само штета.

Упркос томе наши се аналиичари и историчари убише доказујући да је то што нам се сада дешава “Још незабиљежено у савременој свјетској историји”. Узалуд се труде. Новија свјетска историја и даље остаје глува на актуелне догађаје из ЦГ сокака као што је то био случај и са догађајима из прошлих вјекова. Савремену свјетску историју нимало не импресионира ни наш организовани криминал, ни безакоње у нашој високој политици, ни труле даске нашег правосуђа, ни мегаломанске пљачке државе, ни непотизам, ни потирања идентитета, ни клерикализација друштва, ни угрожавање наше “хиљадугодишње државности”. Нажалост ни нас то не занима. На све смо равнодушни осим на последње три ставке.

Само у дневном листу “Побједа” у 127 текстова на тему промјене власти, иначе широм свијета уобичајене појаве, појављује се реченица “Ово је незабиљежено у новијој свјетској историји”. Гдје су остале теме. Гдје су друга гласила. Гдје је остатак године и све остале године једноумља.

Ако је савремена свјетска историја према нашем преломном друштвеном догађају, а то је – Крах тоталитарног режима и слабљење моћи диктатора, односи толико незаинтересовано можете замислите колико ли је тек бољело уво за шокове којима смо били изложени током наше славне, “хиљудогодишње историје”.

У неколико предизборних мјесеци по црногорским државним гласилима и медијима објављено је преко хиљаду текстова о државном континуитету и дисконтинуитету Црне Горе. Свако се из свог угла позивао на једне те исте догађаје. За једне су то били тешки и окупаторски датуми за друге радосни и ослободилачки. И једни и други славили су их на билбордима и под заставама. И једнима и другима су скрнављани и билборди и заставе. И према томе се новија свјетска историја однијела равнодушно. Ником ништа. Појео вук магарца.

Више је него очигледно да на нашу најфреквентнију реченицу “Ово није забиљежено у савременој свјетској историји” савремена свјетска историја уопште не обраћа пажњу. Што да радимо?

Да останемо упорни и наставимо причу о историјским неправдама нанијетим Црној Гори и њиховим (не)забиљеженостима у свјетској историји или да се посветимо свакодневном животу Црне Горе гдје сиромаси са заставама још увијек излазе на улице да жртвују своје вријеме, гласне жице и здравље за људе који су их опљачкали и згрнули на стотине милиона еура преко њихових грбача захваљјући томе што перфидно и шверцерски користе потенцијале националне историју.
Наши људи кажу да на улице не излазе због овдашње политичке елите лопова, криминалаца, корупције, неморала, шверца већ због очувања свог древног идентитета. Е то је већ историјски феномен. Једини по којему можемо бити интересантни савременој свјетској историји.

Приче о свакодневном животу у реалном историјском времену у Црној Гори су опасне. Немилосрдно свједоче о подијељеностима и сукобима. О друштеном посрнућу, безакоњу, криминалу, пљачкама, непочинствима, незнању, јавашлуку. За разлику од свакодневности, историјске теме остају пожељне и захвалне. Удаљене су сто и више година од нас. Нема живих свједока. Постоје само супростављена сјећања. Када нам се та сјећања обрате и спопадну нас с телевизија и из новина не знамо гдје прије да гледамо у датуме, прогласе, документа, заставе, грбове, јадиковке, славопојке.

Не пада нам на памет да причамо о криминалним дјелима, судовима и правди већ само о историјским личностима, документима и неправди.

Само у јануару мјесецу из чије смо прве декаде управо изашли у црногорским јавним гласилима реченица “Ово није забиљежено у свјетској историји (цивилизацији, савременом свијету итд. )” поновљена је словом и бројем 97 пута. Чувена реченица кривца је пронашла у цркви.

Закон о вјероисповијести, први слободни избори у Црној Гори и смјена власти довели су цркву у жижу јавности.

Бивша власт покушала је да елиминише цркву из јавног живота уз помоћ парола из доба самоуправљања. Поручивали су.

“Цркве припадају управи за имовину а не свештенству и вјерницима”; “Монаштво и свештенство дужно је да се повинују закону о раду”; “Управа за кадрове оцијениће који циљеви мотивишу свештенство и монаштво, провјерити им вјештине које посједују и донијети одлуку о њиховој регистрацији”;

И на крају најпознатија од свих самоуправљачких парола:

“Имаш државу – врати цркву”.

Народ није прогутао пароле. Власт је изгубила изборе и закукала “Ово је незабиљежено у савременој свјетској историји”.

Што је то свјетској историји одавно познато а нама и даље остаје страно?

Прво. Када човјек добије папир да је луд може причати што год хоће.
Друго. Када држава добије папир да је постала држава, дужна је да се кроз дјеловања својих интелектуалаца, аналитичара, озбиљних историчара, одговорних политичара и званичника представи озбиљном.

Нажалост за људе који би на такав начин представили државу нема мјеста ни у новинама, ни на јавном сервису због чега држава и даље остаје незрела, препотентна и неодговорна.

Због државне неозбиљности јавном сценом доминирају минорна и изманипулисана знања о историји. Наша огромна гложења, препуцавања, ратовања покличима и паролама немају ама баш никакве везе са догађајима и заоставштинама из аутентичне историје. Једино имају везе с нама самима као опсесивним поклоницима историје која то није, Због тога остајемо и недостојни озбиљне историје.

Рајко Рајковић/ИН4С

посты:

Коментари: