Јованаде (I): Како ка помирењу у Црној Гори

О томе како ДО помирења у Црној Гори веома тешко можемо смислено да причамо у данашњим условима превише дубоког раздора, неразумијевања и одсуства воље да до њега дође. Али, како КА помирењу, како да у тај процес уопште кренемо – можемо.

Јованаде (I): Како ка помирењу у Црној Гори
протојереј Јован Пламенац(фото: Лола Ђорђевић)

Као што ни свађе нема ако је неће барем двоје, тако ни помирења нема ако га они који су посвађани неће. Док год су сукобљене стране у рововима из којих пуцају на противника, док год свако прича своју причу иза своје тарабе, док слушамо монологе сваког у његовом медију, сукоб се само подгријава, некад мање некад више, али не допушта се да се охлади.

Дакле, да би се кренуло ка помирењу, потребно је срести се и разговарати. О закрвљености народа у Црној Гори знамо од када је записа о њој. Сасвим извјесно је да је овај народ и раније живио у међусобним сукобима. Племенски сукоби надограђени су политичким, а ови идеолошким па и цивилизацијским, који су у основи данашњих сукоба у Црној Гори.

За почетак,потребно је у друштву успоставити одговорност за јавно изречену ријеч. Како сада ствари стоје у Црној Гори, јавно изречена ријеч нема тежину; говорити у Скупштини, на телевизији, научном скупу или лупати у пињату – скоро исто му дође.

Проблем одговорности за јавно изречену ријеч потребно је рјешавати правно и етички. Законски је регулисана презумпција невиности, да нико не смије јавно бити проглашен кривим прије него то буде правоснажно судски утврђено, као и друге медијске малверзације, али у пракси није регулисано спрјечавање непоштовања закона. Медији су препуни паушалних, неаргументованих оптужби, па и каштигања људи. Новинари и уредници медија не сносе никакве посљедице за кршење како закона тако и етичких норми.

Црногорски научници, посебно они у друштвеним наукама, у великој мјери дјелају под политичким утицајем, не ријетко су и на служби политичким структурама, што је највидивије у историографији. Такозвана „струка“, људи формално стручно оспособљени, не ријетко су послушници режима, на уштрб не само етичности, него и самог учења своје струке. Своје таленте, такође, режиму су приложили и многи црногорски умјетници.

У Скупштини народни посланици нападају једни друге, па и своје политичке и друге противнике који не припадају овом тијелу, без икакве одговорности. На истинитост њиховог исказа, у пракси, обавезује их једино њихов морални лик. Нажалост, то се показује слабашном обавезом.

Ако би у Скупштини била успостављена одговорност за јавно изнешену ријеч, био би то велики корак ка успостављању одговорности за јавне ријечи у медијима и другдје. У Скупштини та одговорност могла би се успоставити оснивањем Етичке комисије пред којом би посланици морали да доказују истинитост, па и етичност и законитост својих тврдњи изречених на скупштинским засиједањима. Ако своје тврдње не докажу, они би јавно били изобличени како клеветници, као алапаче, и изгубили би дигнитет у друштву, па и код оних који су им дали гласове на изборима.

Онда би било лакше ту одговорност успоставити и у медијима. Поред медијских закона постоје и медијски кодекси, као правни и етички регулатори функционисања медија. Постојала су у Црној Гори тијела основана да би утврђивала професионалност рада медија, али њих су чинили новинари и уредници тих медија и показала су се нефункционалним. Извјесно је да би слично тијело које би чинили независни интелектуалци, али уистину независни, имало успјеха у надзирању рада медија, у указивању на њихову непрофесионалност и спекулативност.

Али, као и успостављање одговорности за јавно изречене оптужбе у Скупштини, тако је и професионални, објективни рад медија питање политичке воље. Уколико она изостане, узалудна је прича нове скупштинске већине и извршне власти о слободама које су освојене 30. августа прошле године. То бусање у прса нимало се не уздиже изнад оног лупања у пињату. Ако слобода говора не подразумијева одговорност за истинитост његовог садржаја, онда она постаје – слобода лагања. „Слобода лагања“ у медијима, Скупштини и другдје, па и у „струци“, од Црне Горе начинила је својеврстно бојиште.

Неаргументоване оптужбе и попљувавање људи постали су уобичајеност живота у Црној Гори. Најтеже ће бити промијенити у свијести људи тај осјећај нормалности ненормалног (као и код корупције). Али то није немогуће, посебно не сада када су и скупштинска позиција и опозиција – опозиција Влади. Ваљда никада и нигдје у парламентаризму то досад није виђено. Влада се нашла на вјетрометини, незаштићена ни са једне стране. То људима у Влади не допушта ни тренутак опуштања. Али, та незаштићеност Владе парламентарном већином наговјештава могућност њене истинске лустрације, па и по дубини.

То значи да би требало, када Влада уистину завлада, да поред подложности њеног рада суду јавности, јавности и правосуђу буду доступни подаци којима ће непочинства претходне власти моћи бити доказана. Наравно, уколико документација о њима није уништена (а то је већ питање друге одговорности).
Уз успостављање одговорности за јавно речено, могуће је организовати цивилизоване расправе о свим темама које су раздијелиле црногорски народ.

Народ је смућен медијским бомбардовањем, често не разликује информацију од дезинформације, истину од лажи. Зато је потребно јавно укрстити аргументе, посебно на теме које свађају народ. Ове расправе требало би организовати на Телевизији Црне Горе. Услов за то је да Скупштина ослободи Јавни сервис, који је својом уређивачком политиком на фону приватних црногорских мејнстрим медија (медија који „пувају у исту тикву“: Побједе, Аналитике, Актуелно, ЦДМ…), супротно начелу и законској обавези да је он гласило грађана Црне Горе. Сврставање Јавног сервиса у гласила режима који је доскора био на власти, а сада је „дубока држава“, опаснији је криминал, са дубљим посљедицама, него пљачкашка приватизација црногорских предузећа, раван диловању дроге, јер напада свијест људи. Црногорски мејнстрим медији, у које још увијек спада и Јавни сервис, угрожавају менталну хигијену овдашњег народа.

Приватни медији воде уређивачку политику у интересу оних у чијем су власништву. То се подразумијева, као и да кер штити свога газду. Али када кер угрози друге људе, они су принуђени да се бране. Од медија могуће је бранити се тако што ће бити процесуирани када крше закон и јавно осуђени када крше етичка начела професије.

Уређивачку политику Јавног сервиса потребно је да дефинише Скупштина. Не скупштинска већина као у вријеме претходне власти, него Скупштина. Мутну воду јавности, у којој црногорски народ, убрљан спекулативним информацијама, тумара, судара се и свађа, потребно је избистрити.

Целебно ће бити цивилизовано сучељавање компетентних људи који заступају супротстављене ставове на теме које су раздијелиле народ у Црној Гори и у тој раздијељености га држе. Ове расправе неопходно је водити пристојно: изношењем аргумената, без упадања у ријеч и приче углас, без свађе. Новинар који ће бити модератор ових сучељавања мора бити првенствено васпитан човјек, а онда и толерантан, елементарног општег образовања.

Па, изволите господо: позицијо и опозицијо, Срби и Црногорци, четници и комите, хетеросексуалци и хомосексуалци, ви који сте против абортуса и ви који сте за абортус, ви који сте против вакцине и ви који сте за њу, ви који сте за Српску православну цркву и ви који сте против ње, ви који сте за цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену и ви који сте против ње, ви којима је Румија црногорска и ви којима је она албанска планина, ви којима је Подгоричка скупштина легитимна и ви којима није, али и ви који нијесте поклоници евроатлантизма и ви који јесте, ви којима је Косово покрајина Србије и ви којима је Косово држава, ви који сматрате да у Сребреници није почињен геноцид и ви који сматрате да јесте, ви који сматрате да је у Јасеновцу почињен геноцид и ви који сматрате да није, ви који говорите српским и ви који говорите црногорским језиком…, очи у очи кажите на основу чега темељите своје тврдње.

Немојте да се својим ставовима размећете у јавности док је ономе ко ће да вам опонира фластер преко уста. Немојте другоме да намећете своје ставове, посебно не националну припадност. Његова заблуда је његов поглед на стварност, ваша истина ваш. А што ако је обрнуто, ако сте ви у заблуди а не он? Немојте народу да натурате ваше истине. Дајте му, напокон, могућност да сам расуђује.

Још када би нетеденциозно информисала, истражујући а не подмећући, Телевизија Црне Горе постала би истински Јавни сервис и стекла повјерење у народу.

Ову бајку у реалан живот, и тако кренути ка помирењу народа у Црној Гори, може претворити једино политичка воља актуелне скупштинске већине.

Јован Пламенац/ИН4С

посты:

Коментари: