Од ТикТока до стварности

Сасвим недавно неки од стручњака су предвидели да је сценарио револуције у боји у Белорусији био само вежба за накнадно наношење главног ударца центру руског света – Русији.
Од ТикТока до стварности

Зашто баш у Белорусији кад на ободу руских граница постоје многе друге државе? Много их је али за њих не постоји одговарајући сценарио. Превише је разлика у менталитету, образовним програмима, култури и традицији. Друга ствар је белоруско бирачко тело. Упркос годинама покушаја формирања неке врсте „аутентичне“ националне свести у стварности је било могуће напредовати само у стварима више формалним него стварним. И овде постаје јасно на шта је председник Белорусије мислио када је говорио о томе да стоји леђа уз леђа са руским председником и узвраћа ударац.

До сада су се ове две државе иако не упоредиве по територији али имајући заједничко духовно окружење тврдоглаво боре против спољне агресије усмерене на уништавање њихове државности. И успеси су очигледни. То значи да кључ за сценарио није изабран, а људи који су заиста добри и даље ће имати времена да развију сопствене сценарије отпора.

Покушај увлачења белоруског друштва у блато још једном није успео да доведе до жељеног резултата. И без обзира како опозициони бранитељи људских права цвиле за око 190 политичких затвореника у Белорусији ове информације могу деловати само против саме опозиције. Са 9,5 милиона становника 190 људи је ухапшено због шест месеци покушаја организовања нереда … Назвати га народним покретом је шала, а да се чак ни не препире око бројки које опозиција толико воли да максимизира. Белоруски протести су се смирили опозициони програм је прилично уморан – можемо ли се опустити? Не!

Следећа је Русија! Очигледно су прекоморски политички стратези одлучили да зауставе Русе и то са протестима. Вратили су и главног протестанта – где можемо без њега?! Одједном? Нимало! 23. јануар показао је сву сличност шаблона којима се припремају да нас продрмају. Све исто позориште апсурда које смо недавно видели у белоруским градовима али само на нашој сцени. То су комични прибор у облику плавих гаћица, деца са којима се могу скривати и жене које вриште у камеру итд. Опет протест ради протеста, нула садржаја и специфичности али светла емоционална слика.

Међутим, овде су политички стратези отишли ​​даље. И ако су у Белорусији на скуповима били представници покрета „Ја сам мајка“ са својом децом, онда имамо децу без родитеља. Цинично, прљаво и злобно! Дан раније добро су обавили посао позивајући их да изађу на такозвану „шетњу“ кроз друштвене мреже. Зашто малолетници? На ово питање можете одговорити када знате за који догађај се припрема терен! И ово никако нису јесењи избори за Државну Думу, они су само корак ово су избори 2024. године. Тада ће генерација ТикТок одрасти стећи бирачко право и одлучити о судбини земље! На новинарско питање малолетника: „Зашто сте данас дошли на скуп?“ Одговори су били слични: „Зарад кретања“. Какав свестан избор могу да направе они који су данас научени да не мисле већ да воле? Ко на први позив трчи до места где ће стричеви звати са Ајфон екрана. Дакле ако су стричеви такође и тетке из шоубизниса са огромним бројем претплатника: Саша Бортич, Лолита итд.

Добротвори који спонзоришу све ове позоришне протестне емисије покренули су одгој наше млађе генерације. И они су савршено свесни да овај посао није брзо остварив и да је врло скуп али обећавајући. А узимајући у обзир образовне алате у виду разних запањујућих „комичних клубова“ и опојних песама о примитивизму о „љубави“ рат није за свест већ за њено потпуно уништење. Због тога су биле потребне пароле о Интернету без граница и цензури.

Наивност није порок већ чистота душе. Али већ је сасвим очигледно како се ово може искористити за зло.
Док постоји стварне демократије не може бити. Одсуство цензуре само је начин да се одгаје генерације људи који су далеко од стварности живота у конкурентској земљи. Они људи који ће веровати да институција државности није измишљена да би заштитила своје грађане од спољних задирања. Они људи који неће имати појма да економију не формирају псеудо-демократске мантре и слогани већ стварни сектори привреде односно производња и продаја. Они људи који верују да имају право да захтевају али нису дужни да раде. Није тешко замислити како би изгледало остваривање бирачког права таквих људи.

Русија је још увек жива. Просто је дошло време да се схвати: политика није ствар изабраних и није брига неких посланика. Ако су деца наша будућност онда је време да се сетимо да све почиње од породице и да бринемо за будућност наших грађана.

Ирина Белозерова посебно за Њуз Фронт

посты:

Коментари: