Поводи: Вашар је био, а на вашару…

Што ово опскурно вријеме, опскурно у сваком погледу, више пролази, све чешће се сјетим оне Бећковићеве,: „благо изненађенима“! И што је више дешавања, изјава, скупова и свакојаких појава које нам чине свакодневицу, још жешће се учвршћује утисак да је све већ виђено или предвидиво. Гомила се само клоака којом смо одасвуд засипани и све је дубљи вир историјског апдурда у који тонемо. Јер, „све тече и све се мијења“, речено је још у старој Грчкој, само смо, изгледа, ми, као „уклети Холанђанин“, усидрени на Мртвом мору безнађа и пропадања. Колико год да ова опсервација асоцира на потонуће наших бродарских компанија, поређење је и дубље и шире: свеопште, рекло би се.

Поводи: Вашар је био, а на вашару…

У таквом стању друштвених прилика, свако ишчекивање снажнијег завеслаја из ове жабокречине, свјежег повјетарца да разагна воњ устајалости, свака нада у неко ведрије и свјежије јутро, разбије се као галеб о хрид на који га нагони бура којој се не може одупријети. И кад на тренутак гране сунце, испостави се да је то само привид и да је након тога сумрак још гушћи. Два су момента од којих се, у последње вријеме, очекивало да ће донијети промјену и „проведрити поврх Горе Црне“: смјена тридесетгодишње ДПС власти (тираније) и конгрес поменуте партије.

Изборна смјена суочила се са сопственим обећањем да неће радикалније мијењати ништа од наслеђа. Спутавши тако самој себи руке, побједници се на сваком кораку и код сваког потеза који чине промјену, суочавају са пријетњом: обећали сте, не дирајте! Уз опструкцију тридесет година „дубоке државе“, побједа и њоме пробуђене наде тапкају у мјесту и свакодневно губе снагу.

Исто разочарење, ако се ико и надао другачијем, донио је и ванредни конгрес ДПС. Најављен као почетак политичког заокрета, програмског и кадровског „провјетравања“, овај ванредни се од претходних редовних разликовао једино по жестини напада на већ етаблиране непријатеље и запјењеном лидеру који се, по ко зна који пут, „исказао и доказао“ као политичар уличног формата. А сви скупа, и они у сали под маскама и ини са „он лајн“ учешћем, само су потврдили да или нијесу добро чули „поруке народа“ или су их дибидус погрешно разумјели. То што је у политичку пензију послато десетак метузалема а промовисано десетак младих клонова, политички курс ДПС није помјерило ни за јоту. Још једном је манифестована стара истина из области политикологије да се идеологија и стратегија не мијењају промјеном носилаца. Нарочито не оних са репа колоне. А партија чија идеолошка, програмска и државна матрица почиње, бивствује и завршава у једној личности, упркос свим упозорењима споља и изнутра, не може ни корака из сјенке лидера који се понаша не као њен вођа већ као власник. Ђукановић је опет демонстрирао свој „власнички“ однос према партији. Стидљив и крајње површан осврт на погубне грешке које су држави намакли омчу око врата, адресиране су неименованим и „тамонеким“ функционерчићима и позадинцима а само је вођа остао беспрекорно чист и безгрешан, и самим тим и – незамењљив!

И, тако, вашар је био, а на вашару… иста она старудија, изинђале и мемљиве крпе, зарђале алатке и исти, промашени и недоказани, „викачи“ који су нудили исту, истрошену робу, покушавајући да је представе као најновији модни крик. А од свих, најгласније је „кричао“ вођа, тврдећи да без њега и партије му Црној Гори нема опстанка.

Одлазећи у студену, кишну, јануарску ноћ и машући такође одлазећем вођи у „мајбаху“, учесници ДПС вашара, и поред опојне самообмане о сопственој безгрешноси, дубоко у себи понијели су горак укус залудног посла. И утисак да су само били на моби код газде који од свих алатки највише љуби – грабуљу. Али, поражавајући осјећај узалудности није само њихов. Он се као мирис паљевине раширио и шири се диљем Црне Горе, опомињући да опасност од пожара није прошла и да су сва обећања и заклињања у демократску смјену и кохабитацију само димна завјеса иза које вреба чопор шакала који чека нову прилику за комадање већ разуреног тијела државе. Наук и опомена онима који покушавају да точкове државних кола помјере из деценијског блата лажи, страховладе, силе и једноумља и промијене стварност жигосану „вођиним“ жигом. Опомена која говори да се мечка не плаши решетом, тиранија не гаси млаком супом демократије већ да се мора дубоко заорати уколико се жели добар и здрав род. Ко не схвати, заслужује да му се врати „вођа“, са све Рашком Коњевићем, Дамиром Шеховићем, Рафетом Хусовићем, Шербом, Аџићем, end company… и Катнићем приде.

Емило Лабудовић/ИН4С

посты:

Коментари: