У Никшићу ће осв(ј)ежити, али нема Стаљинграда

ДПС жели да покаже да је летошњи неуспех био само случајан „инцидент” и оклизнуће. А Фронт да, ретроактивно, докаже и потврди своју тапију на све гласове листе „За будућност Црне Горе” и како им Здравко Кривокапић „ништа није донео”, односно да могу комотно и без њега.

У Никшићу ће осв(ј)ежити, али нема Стаљинграда
Сви се слажу да ће резултати избора у Никшићу бити „лакмус” за процену односа снага у Црној Гори, пола године након августовског политичког земљотреса. Но, треба рећи да је политичка ситуација у Никшићу ипак мало другачија и не може се механички пресликати на државни ниво. Пре свега, проценат мањинских гласача у Никшићу је практично занемарљив, док на нивоу Црне Горе управо они најчешће представљају „тас на ваги”. Уосталом, тако је било и на референдуму о независности, као и на већини парламентарних избора досад.

Друго, и ДПС и Фронт, као две традиционално супротстављене снаге, за предстојеће никшићке локалне изборе су концентрисали буквално све своје ресурсе, јер је – из различитих разлога – и једнима и другима Никшић постао нека врста „Стаљинграда”. За ДПС да покаже да је летошњи неуспех био само случајан „инцидент” и оклизнуће. А за Фронт да, ретроактивно, докаже и потврди своју тапију на све гласове листе „За будућност Црне Горе” и како им Здравко Кривокапић „ништа није донео”, односно да могу комотно и без њега.

Но, мени се чини да ће и једни и други из Никшића, у најбољем случају, отићи полузадовољни, и да ће се ти важни локални избори окончати са неколико релативно болних разочарања. Не само што ће они „трећи” (Демократе–Демос, појачани новим партнерима) овога пута бити знатно јачи него што су били на последњим парламентарним изборима, него и што се у Никшићу снажније осети утицај локалних прилика, играча и листа. Од Давидовићевог „Народног покрета”, до низа релативно озбиљних група грађана („Не дамо Никшић”, „За живот Никшића”, лекари, интелектуалци) за које се до последњег тренутка не зна или није знало да ли излазе самостално, или ће се приклонити некоме од „великих”.

Укратко, и најважније. По мом суду и налазу, они који тренутно владају у Никшићу неће освојити довољно да би владали и даље – сем под претпоставком да се августовски победници толико међусобно „покољу”, па да неко прекрши „завет” и направи коалицију са ДПС-ом, што се, по свему судећи, ипак, неће догодити. Другим речима, „осв(ј)ежиће” и у Никшићу. Мислим да су тога свесни и у ДПС-у, али наравно да нико неће ићи у кампању са поруком „ми ћемо највероватније изгубити али нас ви, свеједно, ипак гласајте”. Они, дакле, по нашим налазима, највероватније – тачније, сигурно – губе Никшић, али је веома битно и то како ће га изгубити.

Наиме, за ДПС би премија било да узме макар и пола процента изнад августовског никшићког резултата (38,5), или да га барем понове. А било би близу катастрофи уколико им освојени проценат буде са почетном бројком два (па макар то било и 29,9 одсто и макар били појединачно најјача листа). По нашим децембарско-јануарским резултатима, вероватнији је овај други, по ДПС неповољан сценарио. А, чак у најповољнијем случају, и уз претпоставку да међу неизјашњенима има нешто „скривених” ДПС-оваца, њихов резултат (теоретски) можда може ићи и преко 30 одсто – али ће свакако бити много мањи од за власт пожељног, потребног и довољног процента.

Слично томе, и листа око Демократског фронта тешко да може поновити свој августовски резултат, када је у Никшићу освојила чак 37,46 одсто гласова. Али како је могуће да и једни и други, тј. и ДПС и Фронт освоје мање? Па, тако што, по нашем налазу, овога пута у Никшићу неће бити два него три јака блока. Од којих овај новоформирани („трећи”), с обзиром да има популарног кандидата за градоначелника (Момо Копривица) и најшири коалициони капацитет – а ваљда и (ин)директну подршку цркве и премијера Кривокапића – на крају може бити чак победник.

Четврто место делује као да је резервисано за УРУ. С тим што у време када су наши анкетари радили Никшић није још било јасно ни да ли ће Давидовић уопште учествовати у трци, тако да његов резултат може представљати изненађење у оба смера (и у позитивном, и у негативном), а у неким варијантама можда бити чак и језичак на ваги. Коначно, ту је и СДП, слаб као странка, али који, како је нашим истраживачима речено, у врху листе има „једног угледног и познатог доктора”.

Све у свему, независно од ових конкретних и условних процена, суштина је да Црна Гора полако и мукотрпно (не без муке и колебања) излази из зоне високо ризичног и конфликтног друштва. И управо та могућност да се избори, чак и онда када су реално важни, попут ових у Никшићу, више не доживљавају као питање живота и смрти представљаће – уколико заиста буде тако, то јест, релативно мирно прође – највећи помак и победу у мукотрпном процесу актуелне црногорске полудемократске полутранзиције.

Многима не одговара да тако буде, тј. да тај прелаз из Милове аутократије у какву-такву демократију буде релативно успешан. А посебно не одговара бившој црногорској и садашњој српској власти, као ни Демократском фронту, доскора главном и највећем Ђукановићевом противнику. Нећу рећи да су „у дилу”. (Мада не бисмо много ни погрешили ако кажемо да на дил прилично личи.) Али, рецимо да се, најблаже речено, ради о својеврсном „поклапању интереса” против, у овом тренутку, заједничког противника, оличеног у Кривокапићевој влади. Односно, ради се о жељи за перпетуирањем стања какво је у Црној Гори владало годинама, у којем ДПС нон стоп „брани” Црну Гору, а ДФ Србе – док се СНС Србија углавном политички „прави мртва”, чак и на очигледне примере кршења елементарних националних, људских и верских права својих сународника у некадашњем „другом оку у глави”. (А Мило остаје да влада до судњега дана.)

Оно што се после 30. августа догодило јесте да је овај описани статус кво пукао и у догледној будућности вероватно нико више неће имати такву врсту тапије и монопола. Нити Мило на Црну Гору, нити Фронт, или било ко други, појединачно, на „српску ствар” у Црној Гори. То ствари, додуше, усложњава и компликује. Али је – бар потенцијално – боље и за демократију, и за грађане Црне Горе. А верујем и за Србију и српско-црногорске односе.

Ђорђе Вукадиновић/Политика

посты:

Коментари: