Правда за невино осуђеног

Након шест година и два круга суђења, Мирко Граорац је правоснажно осуђен на 15 година затвора због кривичних дела ратног злочина над бошњачким цивилима и над хрватским ратним заробљеницима. Испоставило се да је невин

Правда за невино осуђеног
Од када је ТВ Ал џазира недавно емитовала документарац „Терет Мирка Граорца”, аутора Сплићанина Бранимира Зекића, случај његовог главног јунака је поново дошао у жижу јавности у целом региону.

Ко је Мирко Граорац?

Из родних Бајинаца код Српца са 22 године долази у Сплит, где као саобраћајни полицајац ради све до краја 1990, када је, због „погрешних крвних зрнаца”, пензионисан са свега 48 година. У току 1992, пре него се заратило у БиХ, одлази у родно село да негује болесне родитеље. У годину дана сахранио је и оца и мајку. У жељи да се врати код породице у Сплит испречио му се рат. Након многих перипетија, тек 1994, заобилазним путем преко Мађарске, успева да се придружи супрузи, сину и кћери. Годину дана није имао већих проблема. А онда су једне вечери у априлу 1995. дошли по њега људи у униформама и одвели га на „суочавање” са човеком који је као хрватски војник био у заробљеништву у логору на Мањачи, којег су држали Срби из Републике Српске. Звао се Владо Угрин и тврдио је да је Мирко био командир вањске страже у том логору. Мирко је тврдио да никада у животу није био на Мањачи и да уопште није био на било који начин ангажован у српској војсци за време боравка у родном селу. Хрватски органи гоњења веровали су свом официру и високорангираном полицијском службенику који је своју уверљивост поткрепио и физичким нападом на Мирка у полицијској станици тако што му је избио зубе и натерао га да их прогута и да полиже сопствену крв са његових ципела. Угринову причу је потврдио и други хрватски официр Жарко Толе. Након шест година и два круга суђења, Мирко је правоснажно осуђен на 15 година затвора због кривичних дела ратног злочина над бошњачким цивилима и над хрватским ратним заробљеницима.

Мирко је све време тврдио да је невин и да су му наместили „игру” пошто није хтео да шпијунира своје бивше колеге српске националности који су остали у Сплиту. У току суђења више пута се обраћао и тужиоцу хашког трибунала молећи га да они преузму његов случај. У одговору из септембра 2000. обавештавају га да не могу преузети његов случај јер га они нису ни истраживали и да нису у позицији да интервенишу у судски процес у Хрватској, завршавајући га речима: „Уосталом, верујем да промене у Хрватској, укључујући судство и правни систем, иду у позитивном правцу, и ако је истина оно што ви говорите о својој невиности, нема потребе да се губи нада за правосуђем”. Овај допис је потписао Антон Никифоров, посебни саветник тужиоца, који је као дете руског дипломате живео у Београду, и са којим сам се више пута састао и који је у правичност хрватског правосуђа веровао мање од мене.

У трагању за правдом, Мирко је имао пуну подршку супруге Марије, иначе Хрватице, која је неуморно слала писма и поруке на све стране тражећи праведно суђење за свог невино осуђеног супруга. Мирко је имао подршку и брата Бранка, који живи у Земуну, и који је лично писао тадашњем хрватском председнику Стјепану Месићу молећи га за помоћ у ослобађању брата од неосноване оптужбе. У октобру 2000. стигао му је и одговор из Месићевог кабинета, у којем га обавештавају да му не могу помоћи јер се не смеју мешати у судски поступак, који завршава речима: „Тврдње из ваше представке стога треба доказивати у поступку пред надлежним судом.”

Изгубивши сваку наду у фер и поштено суђење пред хрватским судовима, Мирко је из затвора у Лепоглави затражио и добио трансфер у Републику Српску, који је реализован у априлу 2003. Исте године у септембру умире му и жена „сагоревши” у борби за праведним суђењем њеном супругу. Крајем те године правосуђе Републике Српске Мирка пушта на условну слободу.

Мирко не жели слободу под теретом осуђеног ратног злочинца. Колико због себе, још више због своје деце, која су под теретом очевог недоказаног греха давно напустила Хрватску. Зато је наставио борбу пред „независним” хрватским правосуђем у чему му помажу и неке хрватске невладине организације, са Зораном Пусићем на челу, које неуморно трагају за новим доказима у корист Миркове невиности. Тако су прикупили и исказе Бошњака који су такође били у логору Мањача као заточеници који сагласно тврде да никада у том логору нису ни видели ни чули за Мирка Граорца. Прикупили су и потврде релевантних установа и организација из БиХ и Српске из којих произилази да се Мирково име на било који начин не доводи у везу са логором Мањача.

А Угрин и Толе не желе више, како изјавише аутору документарца након што их је упознао са новим доказима, да се враћају на случај Граорац, јер је то за њих давно испричана прича. А да их је мучила савест због лажног сведочења, које је уништило живот и породицу једном човеку, имали су довољно времена у претходних 25 година и да је „очисте”.

Ускоро ће хрватски Врховни суд одлучивати о Мирковој жалби изјављеној против најновије одлуке Жупанијског суда у Сплиту којом је по трећи пут одбијен његов захтев за обнову поступка. Мирко се и даље нада да ће највиши суд у држави коначно уважити његове аргументе и накнадно прикупљене доказе и дати му шансу на фер и поштено суђење.

Међу до сада преко 600 правоснажно осуђених Срба и припадника бивше ЈНА за дела ратних злочина пред хрватским правосуђем има сијасет пресуда попут Миркове, на што сам у претходних тридесетак година често јавно указивао. До сада, ако ме памћење не вара, никоме од оних којима је суђено у присуству није одобрена обнова поступка. У Мирковом случају би се то ипак могло десити управо због притиска јавности након емитовања поменутог документарца, у којем правду за осуђеног ратног злочинца Србина траже и Хрвати и Бошњаци.

Саво Штрбац/Политика

посты:

Коментари: