Преговори о Косову и Метохији – како даље

Док се договорена и потписана, најважнија и једина обавеза Приштине о формирању Заједнице српских општина не спроведе, ми не можемо наставити преговоре са неодговорним партнерима.

Преговори о Косову и Метохији – како даље
Много раније је створена својеврсна збрка, као последица недовољно промишљеног захтева претходних министара спољних послова СРЈ и Републике Србије, око надлежности међународних мултилатералних институција (СБ УН и органа ЕУ) за посредовање у решавању овог осетљивог и за нас круцијалног питања. Данас је основни проблем како се понашати у међународним односима у подељеном и супротстављеном свету. Са једне стране, државна политика и расположење већине становништва Србије је наше опредељење и циљ за учлањење у Европску унију (већина се, додуше, са недоследностима ЕУ, евидентно смањује). Са друге стране, у глобалној светској политици доминирају ставови САД којима је видљиво подређена и ЕУ. Зато ЕУ од нас отворено захтева (без обзира на негативан став пет чланица ЕУ) да се Косову дозволи међународно признање као независне државе и да то Србија прихвати, као услов за придруживање.

У таквој ситуацији, једина одбрана нашег става и интереса је Резолуција 1244 СБ УН и право вета Русије и Кине у том телу, на сваки покушај отимања дела наше суверене државне територије. Коју политику онда морамо изабрати и какву компликовану дипломатију водити, али од најстручнијих и најискуснијих дипломата? О томе морамо озбиљно размишљати и наше дипломатско постављање кориговати, уместо пасивног прихватања притисака са Запада.

Европској унији треба јасно поручити да је Београд спреман за даље преговоре о тзв. нормализацији односа са Приштином под њеним окриљем, али уз обавезно претходно спровођење одредби тешко постигнутог Бриселског споразума потписаног 19. априла 2013, чији је ЕУ гарант. Београд и Србија су све своје обавезе из тог споразума спровели, уз честитке ЕУ. Док се договорена и потписана, најважнија и једина обавеза Приштине о формирању Заједнице српских општина не спроведе, ми не можемо наставити преговоре са неодговорним партнерима. ЕУ као организатор и покровитељ будућих преговора, мора јасно да дефинише обавезе потписника споразума, уз прецизне консеквенце за случај њиховог неспровођења.

Ми треба јасно да предочимо ЕУ, која је, на захтев министра спољних послова Вука Јеремића из октобра 2008, преузела надлежност око питања КиМ, следеће: уколико ЕУ истраје на захтеву да је наше признање независности тзв. Косова кључни услов за учлањење, ми ћемо бити принуђени да од тог учлањења одустанемо! Оно што већ сада траже од нас – да одустанемо од блиске економске, војне, научне, здравствене, односно стратешке сарадње са Русијом и Кином ће онда остати као наш најважнији адут у спречавању отимања КиМ.

Треба се истовремено јасно и стално позивати на наше уставно опредељење, по коме смо неутрална држава, спремна на сарадњу са свим државама, без уцењивања са било које стране.

Због тога би, можда, предлог прихватљив за нас, а уз политичку вољу, вероватно и за Запад у целини, могао да буде: да смо сагласни да ЕУ у чланство прими Србију и Косово и Метохију (пошто је по Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244 СБ УН то јединствена држава). Прихватамо да то буде, након потписивања од ЕУ траженог Споразума о нормализацији односа Београда и Приштине и од стране Србије и затварања преосталих поглавља за приступ. Тиме би се омогућило да се, у оквиру ЕУ, ти односи даље сређују и развијају, као што је случај са сличним примерима из других мултинационалних држава чланица ЕУ (Јужни Тирол, Каталонија, Баскија, Корзика и др.). Није опортуно од ЕУ понављање аргумента да не желе да приме, како неформално кажу, „још једног болесника” са унутрашњим проблемима, после пријема Кипра (са од Турске узурпираном творевином Северни Кипар). Знајући унапред кипарску ситуацију, они су то учинили на захтев државе чланице Грчке, уз претпоставку да ће Турска, као званични кандидат за пријем у ЕУ, сарађивати у решавању кипарског проблема. Зашто до сада у томе нису успели, то је питање за њихову дубинску анализу?

Овај наш предлог подразумева од ЕУ гарантовану обавезу да се никаквим акцијама органа тзв. Косова не угрожавају права српског и неалбанског становништва, верски, културни и историјски споменици на КиМ. Заузврат ЕУ би могла да такав споразумни договор под њеном контролом искористи као услов за тзв. визну либерализацију коју Албанци на КиМ толико траже. Наравно, само уз доследно спровођење Бриселског споразума о КиМ оствареног под окриљем ЕУ пре више од седам година. За овакво решење неће бити лако остварити сагласност ЕУ и њеног покровитеља САД, али је озбиљном дипломатском акцијом то могуће постићи. То подразумева и да се, за почетак, зауставе притисци на Србију за убрзано остваривање нелогичног и неприхватљивог „међусобног признања”. Републици Србији преостаје адут, који ЕУ морамо дискретно предочити: Уколико се овакав добронамеран план не оствари, ми нећемо имати избора, већ ћемо морати да одустанемо од планираног учлањења у ЕУ и да се окренемо помоћи и савезничким односима са Русијом и Кином. Важно је напоменути да су, за ове дипломатски компликоване потезе, неопходни искусни, проверени и сталожени дипломатски асови, спремни за интензивну дипломатију стрпљивих, али одлучних и непоколебљивих убеђивања и преговора.

Владимир Првуловић/Политика

посты:

Коментари: