На дан слободе медија: Немате ви појма

Причам синоћ са пријатељем о томе како нам се промијенио свијет пред носем, а да нисмо ни осјетили. Мијењао се тако и раније. Генерације прије нас биле су затечене брзином у којој су нестајале навике, обичаји, животи који су до јуче били дио њих. Оно што им је измицало и нестајало будило је сјету и онај чувени љубоморни прекор: ех, не знаш ти како је било некад!

На дан слободе медија: Немате ви појма

Ти прекоравани били смо ми. Жалили смо за оним из њихових прича и живјели неко ново доба које је потом узмицало и нестајало преко ноћи пред најездом нове обичајности и правила која смо креирали несвјесни последица. Последице су постале нови life style који нас је брзо претрчао и испљунуо, а нашој дјеци се наметнуо као топли завичај будућих успомена.

Дјеца увијек настрадају.

Ех, немате ви појма како је било некад!

Данас је свјетски дан слободе медија.

Сјећам се да смо као студенти, почетком деведесетих, жељели само да прође неподношљиво доба лудила, да завршимо, да се као запослимо и да почне обећана будућност.

Милутин би говорио да чека само какав послић од којег може пристојно да се преживи, да се ујутру има за кафу, новине, да се одбије који дим и ужива у јутарњем царству коцкастих стољњака, у слободи дневне литературе коју су и тада, само још ријетки, нудили у колумнама и ишкевиним анализама бесмисла.

Посрећило му се – професор философије постао је и остао новинар довољно тврдоглав, заљубљен у свијет Платонових идеја, које, ваљда, подразумијевају и идеју новинарства, и надасве мрзовољан да икада промијени професију. Срећан празник Мида!

Синоћ ми се исповиједа Милорад како више нема шта да прочита, како су сваке јутарње новине већ ноћ прије бајате, како их скалупи на пола кафе и разочаран одлази да надзире градилиште.
Друштвене мреже су прегазиле новинарство – све што ће се десити сјутра неко је нагризао већ јуче.

А није се промијенило само новинарство него цијели свијет. Мијењали су се узајамно. Немилосрдни живот се снашао, као и увијек, а новинарству какво смо познавали измакнут је и сто и столица.

Новинар боем, писац за сјутра или од недјеље до недјеље, данас је смијешан и непотребан – личи на искушеника који се подвигава на стадиону урнебеса.

Новинарство, спорт и политика доживјели су багателну судбину. О реченом сви знају све и нико не чита да би разумио евентуално скривени траг, напротив. Постали смо лаковјерни лајкери, мрзовољни хејтери и фоловери давно одабраних путева.

Ипак, прије новинара истријебљени су пјесници, један необичан свијет који је још прије двије деценије давао знаке живота. Тада су последње двојке или тројке виђане на каквим терасама градских кафана. Инцидентни типови са сламеним шеширима и прегаженим качкетима, бунџије које су вјеровале да још увијек могу замијенити Ујевића, Миљковића, Раичевића, Бећковића, Јововића.

Геноцид над том врстом извршен је у продуженом трајању и с намјером да се дневни и ноћни живот из кафана и око њих пресели у ноћне клубове и паркове. Њихов покушај да се одупру кратким пићима и зидарским пивом набујалој потреби за ушмркавањем новог живота очекивано је пропао.
Данашњи пјесници највише подсјећају на посљедње новинаре од сјутра – хватају корак уз ништа, одлазе у теретане и воде рачуна о лошем холестеролу. Тако су вегани и аеробик растурили сваку наду за посљедње хроничаре дневног. Што није успјело њима довршили су запажени бицепс и трицепс момци који раном зором протрчавају поред посљедњих задимљених кафана убијајући смисао сваког јутарњег мамурлука и тетурања путем према гарсоњери.

Е, немате ви појма како је некад било!

Један осредњи пјесник и какав новинар приправник држали би по три дана станицу милиције у приправности, нешто попут данашње кримске кризе или напетости у појасу Газе.

О прозним ствараоцима, које смо некада звали писци, други ћемо пут! Они су ишчезли чим су кафане постале кафеи, а дрвени столови замијењени насађеним, округлим, мермерним белуцима на ковану браварију ногу.

Тог јутра када су им конобарице са извезеним Ред Бул на попрсју понудиле продужени еспресо у великој шољи или доминантнији Дојч писци су разоружани и поткупљени. Дали су се кроз малопродају или, што је горе, сврстали уз НВО, чекајући грантове и успут дилујући помаде, парфеме и крадене сунчане наочаре.

О политичарима и спорту нећу уопште.

Срећан празник свима.

Горан Даниловић/ИН4С

посты:

Коментари: