Писма са села којег више нема: Корзо

Ти то не памтиш. Ишчиљело је давно, таман негдје око твог рођења, као снијег на Брајеници крајем априла и угнијездило се негдје у дну душе, међу она сјећања која су мост између онога што смо били и овога што јесмо, шта год да смо. Корзо је било нешто посебно, исјечак из сакодневице, онај њен дио у којем се из Пепељуге претварала у принцезу и била нешто попут бајке, између јаве и сна. Види и буди виђен – мото који је мијењао сва правила, чинио је корзо институцијом. И могао си бити гдје год да си био, ако ниси био на корзоу – нијеси био нигдје. Корзо је одолијевало законима о безбједности саобраћаја, освајајући центре градова без буне и барута, претварајући их у пјешачка острва у пуном смислу тога појма. Одолијевало је и временским приликама, било да се умотавало у зимске шалове и капуте било да се разодјевало у лаке и кратке текстилне форме. Било је свечано као матурско вече на које се улазило без дипломе и позивнице, једнако за све и једнако свима.

Писма са села којег више нема: Корзо

Било је лијепо у свако доба године, али ми је у сјећању као најтоплије остало оно беранско, крајем јуна, када је са првим сумраком градом ширио опојни слад расцвјеталих липа и парфема тек пристиглих студенткиња из Београда које су у својим лаганим мини – сукњама умотавале чежњиве погледе нас, још увијек провинцијских, матураната. И све је мирисало на љубав, на наду и срећу која нас, надали смо се, чека одмах ту за угла. Корзо је имало и своје „звијезде“ чији је излазак на штрафту означавао његово скоро церемонијално отварање. Тек кад би центром Берана своје тијело богиње прошетала једна Јоксимовићка, или Подгорицом „сестре Зећанке“ корзо је било потпуно и „важеће“ а њихов изостанак изазивао је већу бригу од закашњеле плате или предстојећег писменог из „матиша“. Романи би се могли написати о љубавима зачетим и окончаним на корзоима, о првим додирима руку (пољупци су тада још увијек били табу), о скривеним погледима од којих су се уши румењеле а срце тукло као „дебела Берта“. Количина чежњивих уздаха могла би покренути бирану вјетрењачу, а метри и метри одтабањаног асфалта опасали би Земљу бар неколико пута.

А онда су прво посјекли липе чија смо стабла сатима подупирали у улогама заклетих кибицера. Са њима као да је и корзо изгубило ослонац и сурвало се у бездан транзиционог странпутања у које смо загазили и погубили се као ждралови у магли. Данас се, углавном не шета, а и кад би сте кренули, онако загледани у екране мобилних, поломили би носеве. Царство корзоа освојили су аутомобили, а и кад су они искључени, „шетачи“ запосиједају кафиће, баште и барске столице гдје, уз обавезни „капућино“ и „дојч“, СМС поруке и сурфинг Интернетом, глуви и слијепи за све око себе, вјежбају сједење на дуге стазе. Тек с времена на вријеме, у колонама и уз таламбасе, пјевање и псовање, развијене барјаке и закржљале мотиве, стотињак њих „прошета“ своје аутомобиле. Не толико да виде већ да буду виђени и утефтерени „тамо гдје треба“, у спискове бранилаца и домољуба угрожене им домовине од стране „клерофашистичког и србочетничког српског света“! И корзирају (неки и скрозирају) они тако, недељом, улицама, трубе, пљују и псују, пријете и којевитезају сат, два, а онда правац кафић да, опет уз „дојч“, одморе дупета утрнула на прозорима аута и још једном се окураже како су им „показали“! А они којима је „показано“, чим се стиша какофонија узвика и сирена, не само што не знају шта им је и због чега „показано“ већ ни да им је уопште „показивано“! И тако, до наредне недеље…

Ако ме питаш колико ће ово „корзо“ да траје, не бих ти могао поуздано рећи. Али, поуздано знам да ни дана неће дуже него што им „краљ из Растока“ буде дотурао гориво а „краљ из Волија“ сендвиче и лименке „никшићког“. Оно што „корзирајуће комите“ или не знају или неће да знају јесте то да су се „краљеви из Растока и Волија“ на крају увијек одрицали оних којима су дотурали гориво и џебану. И не само одрицали. Ако ме питаш колико ће још да галаме, пјевају, пљују и псују, ни томе ти не знам даума, али поуздано знам да „пјесма траје колико и музика“, а, свједок си, све је тиша. А оно што „корзирајући пјевачи уз дудуке и дипле“ не знају или неће да знају јесте да је њихова галама параван за ћутање оних који ће ускоро пропјевати пред истражним органима. Да сакрију „мишје рупе“ у које су се ових дана повукли Симовић, Гвозденовић, Ивановић и компанија, дрхтећи од сваког звука звона на улазним вратима. Јер, иде јун, липе цвату али ништа није „ко и лани“!

Ми смо, некад, за одлазак на корзо облачили најбоље што смо имали, вадили из нафталина и брижљиво четкали, пеглали кошуље и панталоне. Дјевојке су шиле посебне хаљине, водећи жестоке ратове са мајкама око дубине изреза и дужине. А данашње „корзирајуће комите“, чујем, шију – заставу. Чујем, биће је за читавих стотину метара, а шивење помажу (и прилажу) бројни „шњајдери“. Међу њима и „прва шњајдерица Црне Горе“ која приложи скоро половину свог каиша да застава буде што дужа. Ако ме питаш гдје ће толику крпу да разастру, шта ће њоме да открију – појма немам. Али, оно што не знају ни „корзирајуће и котрљајуће комите“ јесте да је једина функција те крпе да покрије „урадак“ „шњајдера – донатора“. „Прве шњајдерке Црне Горе“ нарочито. И кад би била троструко дужа и шира, не би била довољна да покрије квадратуру оних силних прекобројних станова, вила и имања. Да скрије аутомобиле, багателне кредите, платама непоткријепљене уштеде, знањем и прегнућем неоправдане функције… Да сакрије „шњајдерај“ прве и свих осталих „фамилија“ коју су нам га толико тијесно скројили да на све стране пуца по шавовима. Да сакрије „царево ново одијело“ које је, за разлику од оног из бајке, од најбољег енглеског штофа, док смо сви ми пирјан пирјаниле голи. Да дарежљивост „прве шњајдерке Црне Горе“ сакрије чињеницу да су гардероба, накит и опрема за свако њено „корзирање“ Црном Гором, Дубаијем, Мајамијем…и којекуде још, скупљи и од три крпе за чије шивење приложи „цркавицу“. Барјак којим би се сакрила сва њихова дјела и недјела морао би бити колико и небо и ту никакве донације више не помажу. Али, проведриће „поврх Горе Црне“ и нема тог „корзирајућег барјака“ „корзирајућих и котрљајућих комита“ који ће спријечити да дан сване.

Минуше корза као прољећна магла уз планину и са њима сјећања на дане кад је све мирисало на нежност, љубав, ишчекавање, на расцветале липе или печено кестење, на ситно паперје мраза које се гнијездило у дјевојачким трепавицама. Данас је Васкрс, празник над празницима, празник вјере и наде, и не дај да ти његову радост помути халабука „корзирајућих“. Отвори срце за звук небеских звона и не дозволи да се са њима помијешају трубе и псовке „котрљајућих“. И не заборави, васкрсење у пуном значењу те ријечи, једини је смисао живота.

Христос воскресе, на срећу, наду и радост!!! Ваистину!!!

Емило Лабудовић/ИН4С

посты:

Коментари: