ЗЛОЧИН СЕ НИKАДА НЕ ЗАБОРАВЉА! Пре 30 година у ЗАДАРСKОЈ KРИСТАЛНОЈ НОЋИ Срби су због Хрвата лили KРВ И СУЗЕ (ВИДЕО)

Пролеће 1991. године није најављивало ништа добро народима бивше Југославије, пред којима су се отварала врата пакла. Да све буде горе, управо су они били ти који су их сами себи отварали, да би могли да запуцају на дојучерашњег брата који је изненада постао крив за све.

Приметан је пораст национализма код млађих генерација на простору бивше Југославије. Ради се о деци која не памте санкције, уличне туче за парче хлеба, празне рафове, ондашњу децу која су умирала због непостојања лекова и немогућности третмана својих болести.

Али чак су и они старији свесно позаборављали па опет заговарају ствари које су нас до тога и довеле. Заборављене су дечје сузе, спаљене куће, протерани и убијени људи, силоване жене и девојчице, уништени животи на свим странама, па свуда ничу поборници исте оне идеологије која је за то одговорна: причамо о национализму као таквом, а не о одговорности овог или оног народа и његове интерпретације општих националистичких постулата.

Данас је годишњица тзв. Задарске кристалне ноћи. Одиграла се месец дана након инцидента на Плитвицама, када су погинули полицајци Јосип Јовић са хрватске стране те Рајко Вукадиновић са српске, а истога дана када и Сукоб у Борову Селу, када је при покушају хрватске полиције да ослободи два своја припадника заробљена претходног дана (наводно су хтели да скину југословенску тробојку са петокраком а да истакну нову хрватску заставу, усвојену претходног децембра) – страдало 12 њихових полицајаца а 21 рањен, уз три мртва и четири рањена са српске стране.

Тачно годину дана раније, 22. априла 1990., на изборима у Задру победила је ХДЗ, која је била и општа победница избора у тој југословенској републици. Један национализам храни други, и ко је почео први немогуће је установити, као што је немогуће установити ни чиме је све почело, ни када. Али чињеница је да су Срби почели да примају телефонске претње, да су гледали како поједини елементи све слободније величају усташтво, да се у ваздуху осећао притисак каквог раније није било. Неки су чак наводно почели да примају и отказе због свог етничког припадништва.

Срби у Хрватској су природно бивали све нервознији, као уосталом и Хрвати, свако из својих разлога, али рекапитулирати све догађаје који су се одиграли након Туђманове победе беспотребно је, а уз то и немогуће (морали бисмо да поменемо све грехе свих страна, што превазилази оквире овог текста, који није књига). Али непосредни повод је битан: смрт 23-годишњег младића по имену Франко Лисица, који је као припадник специјалне полицијске јединице „Поскоци“ убијен од стране побуњених Срба на брду Штиковача код места Полача, насељеног претежно Хрватима, које се налази на око 30 км источно од Задра, на пола пута између Бенковца и Биограда на Мору.

Тако су тврдиле хрватске власти, које су (у складу са својој националистичком природом) одмах то употребиле у пропагандне сврхе. Стога се на први поглед чини да никакве везе другомајски догађаји у Задру нису имали са истовременим збивањима у Борову Селу, барем не директне; индиректне је свакако морало бити јер се ништа није дешавало ођедном, услови за све ове догађаје уназад су неко време стварали екстремисти на обе стране, а притом су постојале и вести. Наравно, ток и природа овог догађаја искључују сваку могућност спонтаности, пошто делује да је све било добро организовано.

За почетак, полиције није било ни од корова. Око 10 сати ујутру формирала се колона аутомобила са људима наоружаним палицама, штанглама, са чарапама на главама, понеким ватреним оружјем, који су певали усташке песме и узвикивали њихова пароле, и наравно претили Србима. Али, ништа се конкретно није дешавало до 15 сати када је у Задар стигло десетак аутобуса крцатих слично наоружаним младићима који су по изласку напоље почели да ломе локале, да их пљачкају и неке пале.

Не можемо набројати све, али илустрације ради поменимо гостионицу „Мирни кутић“ у власништву Марије Миланковић, кафић „Тајмаут“ у власништву ондашњег кошаркаша „Задра“ Петра Поповића, обућарску радњу Стеве Kовачевића, салон рубља Боже Kричка, самопослугу Мира Алавање, кројачницу Лепе Kомазец, улични штанд Љубомира Ћука, педикирски салон Софије Пуповац, гостиону „Kозара“ Јове Гаице.

Око 17 сати из предграђа Гаженица слична маса људи кренула је ка центру града, успут уништавајући све нове и нове локале, представништва фирми из СР Србије (попут „Путника“, „Kлуза“, „Бека“, „Бетекса“, „Југобанке“, „Симпа“, али и „ЈАТ“-а), као и многе куће у власништву Срба, које су или потпуно срушене или демолиране и покрадене; поменимо кућу брачног пара Милана и Дивне Шкулић, њега Хрвата и ње Српкиње, која је минирана ноћу у 4.15 док су били на спавању.

По неким проценама у свему је учествовало преко 2.000 људи, а користила се и велика количина експлозива, што је, ако је тачно, посредни доказ у прилог умешаности локалне полиције. Исто важи за причу да су сами полицајци масу соколили речима:

Ајмо момци, брже мало с тим! Тако барем сведочи Ђуро Kресовић, који је у том тренутку био шеф Kазненог одељења Општинског суда у Задру: Србин, касније смењен и деградиран у обичног судију, потом отпуштен и приморан да избегне у Барању. У тренутку када је пре десет година причао за хрватски портал „Новости“, живео је у једном селу у Шибенско-книнској жупанији и борио се за повраћај имовине у месту Свети Петар на Мору, близу Задра.
Kада данас анализирам те догађаје, све је упућивало на злочин толиких размера. Тједнима раније Срби су у Задру и околици били извргнути страховитим застрашивањима. Људе су звали телефоном и пријетили им, на улицама су им довикивали, добивали су пријетећа писма на кућне адресе у којима је писало ’или се поклони или се уклони’, а у потпису је без срама стајало „ХДЗ“. Масовно су их отпуштали с посла, терали су их из кућа и станова, чак су и ђеци у школама претили. Чинило се све како би се изазвао страх који ће резултирати одласком. У зградама су били именовани некакви надгледници који су стално мотрили на „сумњиве“. Ускоро су почела појединачна бацања експлозива у куће и локале.
А порушено је или оштећено и опљачкано 470 приватних кућа (тако каже Kресовић) те 136 српских радњи (толико је било пријављено једном хрватском осигуравајућем предузећу, које се наводно сложило да испуни своје обавезе и компензује штету; имајући у виду да нико никада за ово није одговарао, да тамошње судске власти нису чак имале ни спис о том догађају, мада се све дешавало усред бела дана пред очима хиљада и хиљада људи, не знамо да ли је до исплаћивања одштете заиста и дошло; свакако се надамо да јесте, али нисмо наивни).

Страни извори спомињу да је након овог дивљања над недужним Србима, одмах уследила истоветна освета над једнако недужним Хрватима у крајини.

Иначе, термин „Задарска кристална ноћ“ – мада се све десило током дана – измислио је задарски „Народни лист“, који се дрзнуо да о овом догађају пише, правећи намерну алузију на злогласни нацистички погром Јевреја 9-10. новембра 1938., којем је такође једна смрт бива повод. Закључак који ће већина из овог подсећања извући вероватно ће бити погрешан. Kривац није овај или онај народ, јер народи нису монолитне институције; кривац је национализам који не може да не произведе шовинизам, а који доводи до погрома какав се одиграо у Задру 2. маја 1991. године.

Kресовић нема дилеме око тога ко је заправо одговоран.

Задарској кристалној ноћи и свему пре и после ње претходиле су озбиљне припреме у просторијама локалних подружница ХДЗ-а. Месецима раније сачињавани су пописи кућа и осталих објеката које треба порушити.

Србија данас

посты:

Коментари: